Кшиштоф Варга

k. vargaКшиштоф Варга (1968) је рођен и живи у Варшави. Студирао је пољски језик и књижевност на универзитету у Варшави. Тренутно ради као главни уредник Gazeta Śwиąteczna (суботњи додатак у Gazeta Wzborcza). Дебитовао је збирком прича Пијани анђео на раскршћу, након чега објављује роман Момци не плачу (1996), есејистичку прозу Bildungsroman (1997) и књигу 45 идеја за роман: Б страна синглова 1992-1996 (1998), која је добила Награду Фондације за културу. Исте године излази му роман Смртност, а 2001. Текила, која се нашла у најужем избору за књижевну награду NIKE. 2002. године је објавио је роман Каролина. Последње објављено дело Кшиштофа Варге је Надгробни споменик од терацо (2007).

 

Критика о књигама

Bildungsroman

Прича о љубави и одрастању, негде између Мађарске и Пољске. Сензуална, чулна прича о богатствима појавног света… Bildungsroman ме уверава у нешто у шта сам донедавно сумњао: младалаштво је непоправљиво (Piotr Kuzminski, Kresy).

…морална порука аутора и његових протагониста јесте истина која простодушнима разбија илузије: живот је смрт и пропадање; то му је почетак и крај… (Agnieszka Czachowska, Res Publica Nova).

 

Смртност

У овој књизи момци и даље не плачу, премда умиру. Варшава, обичан и сентиманталан живот у доба раног капитализма. Изврсна, трагикомична проза. Имам утисак да је Варга у Смртности успео да начини преокрет: описани или створени свет постао је још безначајнији, премда се та тенденција и раније могла наслутити, док описи младалачких испада или укуса мађарског воћа избијају у први план, сведочећи о носталгији, страху од смрти, неурози, хипохондрији, очају, меланхолији (Kinga Dunin, Fa-art).

Смртност говори о ономе што се дешава људској свести, која је савладала основне обрисе принципа на којима почива свет. Или пре, која покушава да промисли следећи проблем: како изгледа зрелост, када се у њу тек закорачи (Jaroslaw Klejnocki, Tygodnik powszechny).

 

Текила

Текила је монолог о промени, свету, животу и смрти. Чита се са задовољством… Текила је уздах, успомена. Текила је резигнација, одмахивање руком на „проклети свет“. Књига која заслужује место предводника савремене декаденције. То је капљица после које нико неће патити од књижевног мамурлука. Може се слободно полизати со и загристи лимун. Испијте је до дна! (Lukaš Mihalski).

Музика, журке, алкохол, мамурлук, поново музика и тако у круг… Ова књига је „исповест младих нашег века“, или, „нова декаденција“, енергија која је, пре свега, у језику. Додатни поени за Варгу – нико не може да поверује да је реч о уметничкој инвентивности, да аутор не свира у неком бенду (Mihal Ćihi).

Ова литерарна мистификација пуна је стварног животног стила, језика, а изнад свега, хумора, лако се чита, не зато што је кратка, већ зато што је добро написана (Bara Gregorova).

Овај роман је заснован на познатом наративном обрасцу тзв. погребне прозе: изненадна смрт пријатеља, његова сахрана и догађаји који је прате наводе наратора-протагонисту да размишља о властитом животу, да процењује властите погрешке и достигнућа. Док се у позадини одвија спровод, сусрећемо се са класичним ретроспективним монологом, који ће се развити у не толико класичну, колико класично первертовану приповест.

Монолог изриче вођа панк-рок бенда; у ковчегу је његов колега из групе, бубњар, Дебели. Сахрана, којом започиње прича, доима се прилично двосмисленом. С једне стране, она је несумњиво опроштај пријатеља и родбине од преминулог, али исто тако и спектакл који је испланирала издавачка кућа како би промовисала бенд.

Чињеница да Текила говори о свету из перспективе аутсајдера, представника алтернативне уметности, одређује и њен специфичан језик. Таква стилистичка стратегија доприноси уверљивости књиге. Суштина обитава између самих речи (Magdalena Walczak, Portal Księgarski).

 

Каролина

Меланхолични градски докоњак, „који увек касни“, главни јунак књиге, пребира по своме сећању, машти, тражећи посвуда извесну жену по имену Каролина. Кроз низ смешних и сентименталних, каткад ироничних обрта, он истовремено трага и за својим правим Ја, контемплирајући над властитим животом, анализирајући своје искуство. И управо зато Каролина није тек пуки фантом, упамћена сена, већ претекст за испредање приче, играчка коју ће напослетку одбацити. Урадиће то шармантно и нежно, опраштајући се у исти мах и са једним делом самог себе.

Овај роман је без сумње најамбициозније списатељско прегнуће Кшиштофа Варге и, истовремено, најтеже до сада, намењено само оним читаоцима који нису изгубили осећај за уживање у спорој и меланхоличној, меандрирајућој и каприциозној нарацији. Могу одмах да кажем да они читаоци што желе само добар заплет нема шта да траже у овој књизи; љубитељи јефтиних атракција и површних ефеката остаће кратких рукава (Darius Nowacki, Polityka).

Related Posts