Андреј Блатник

Andrej BlatnikАндреј Блатник је рођен 22. маја 1963. године у Љубљани, где је студирао компаративну књижевност и социологију културе и стекао диплому магистра из америчке књижевности и докторат из студија комуникација. Своју уметничку каријеру започео је свирајући бас гитару у једном панк бенду, провео пет година као слободни уметник а сада ради као уредник у издавачкој кући Cankarjeva založba, подучава креативно писање и у уређивачком је одбору месечника Литература од 1984. године. Један је од чланова жирија награде Виленица.

До сада је објавио два романа, Бакље и сузе (Plamenice in solze), 1987 и Тао љубави (Tao ljubezni) 1996, и четири збирке кратких прича: Букети за Адама вену (Šopki za Adama venijo), 1983; Биографије безимених (Biografije brezimenih), 1989; Промене коже (Menjave kož), 1990; и Закон жеље (Zakon želje), 2000. Поред тога, објавио је и збирку есеја посвећену савременој америчкој књижевности, посебно мета-белетристици, под називом Папирнати лавиринти (Labirinti iz papirja, 1994), збирку културолошких критика Гледање преко рамена (Gledanje čez ramo, 1996) и збирку есеја о књижевности у дигиталној ери Неонски печати (Neonski pečati, 2005).

По једној његовој причи снимљен је краткометражни филм а друга је адаптирана за телевизијску драму. Написао је пет радио драма (од којих је једна, Praske na hrbtu, представљана на Prix Italia и преведена на енглески и мађарски) и превео је неколико књига са енглеског језика, међу којима су Звоно за торту Силвије Плат и Под покровом небеса Пола Боулза. Добио је неколико важнијих словеначких књижевних награда (међу којима су и награда града Љубљане, Златна птица, највећа награда за младе уметнике, и награда „Прешернов склад”). Неколико кратких прича му је преведено и објављено у часописима на енглеском, немачком, шпанском, француском, италијанском, мађарском, пољском, словачком, хрватском, српском и албанском, као и антологије Дан када је умро Тито (Forest Books, Лондон и Бостон 1993), Централна Европа Сад! (Archa Publishing House, Братислава 1995), Словеначке новеле (Autres Temps, Марсељ 1996), Маштарије из Непознате земље (Terra Incognita, White Pine Press, Њујорк 1997) и После (White Pine Press, Бафало 1999), између осталих.

Преводи његове књиге Промене коже (Skinswaps, 1990) објављени су на шпанском (Cambios de piel, Li­bertarias/Prodhufi, Мадрид 1997), хрватском (Промјене кожа, Durieux, Загреб 1998), енглеском (Skinswaps, Northwestern University Press, Еванстон 1998), чешком (Promeny kuží, Periplum, Оломоуц 2002), мађарском (Bör, Jak, Будимпешта 2002) и немачком (Der Tag, an dem Tito starb, Folio, Беч 2005). Тао љубави (Tao ljube­zni) је објављен на хрватском (Meandar, Загреб 1998) и словачком (Tao lasky, F.R. & G., Братислава 2000). Књига Папирнати лавиринти (Labirinti iz papirja) је објављена на хрватском (Hena-Com, Загреб) а Закон жеље (Zakon želje) на немачком (Das Gesetz der Leere, Folio, Беч 2001), хрватском (Zakon želje, Meandar, Загреб 2002), чешком (Zakon Touhy, Periplum, Оломоуц 2004), француском (La Loi du Desir, AlterEdit, Париз 2005) и македонском (Законот на желбата, Магор, Скопје 2005).

Андреј Блатник је читао своје радове у Хрватској, Босни, Италији, Словачкој, Републици Чешкој, Аустрији, Немачкој, Шпанији, Португалији, Белгији, Француској, Грчкој, Енглеској, Турској, Ирској, Бразилу, Колумбији, Венецуели, Мексику, Чилеу, Аргентини, Индији, Аустралији у САД-у (Poets’ House у Њујорку, Конгресна библиотека, Универзитет Ајове, Државни универзитет Норфолка, Универзитет Old Dominion, Универзитет Northwestern, Intersection for the Arts у Сан Франциску…) и дао свој допринос на конференцијама у Аустрији, Грчкој, Португалији, Мађарској, Словачкој, Пољској, Румунији, Грузији и САД-у. Учествовао је на Међународном програму писања на Универзитету у Ајови, 1993, и био гост Међународног центра писаца на Универзитету Old Dominion у Норфолку 1995, као и Колоније писаца Ledig House 1998. године. Добитник је више стипендија јапаске владе. Ужива у путовањима, увек нискобуџетним.

Related Posts