Радован Бели Марковић

Beli MarkovićРадован БЕЛИ МАРКОВИЋ је рођен 10. октобра 1947. године у селу Ћелијама, код Лазаревца. Пише кратке приче, новеле и романе. Објављује од 1969. године.
Књиге приповедака: Црни колач, 1983; Швапска коса, 1989; Године расплета, 1992; Живчана јапија, 1994, 2003 (коначна верзија); Старе приче, 1996; Сетембрини у Колуубари 1996, 1997; Мале приче 1999, 2000; Аша, 2007; Ћорава страна (изабране и нове приче) 2007.
Романи: Паликућа и Тереза милости пуна, 1976, 1992 и 1996 (коначна верзија у склопу Старих прича); Лајковачка пруга 1997, 1998, 2001, 2004; Лимунација у Ћелијама 2000, 2005; Последња ружа Колубаре 2001, 2002, 2003; Кнез Мишкин у Белом Ваљеву 2002, 2003; Девет белих облака, 2003 (прво издање „Филип Вишњић“, коначна верзија „Народна књига“); Оркестар на педале 2004, 2009 – EVRO GUNTI: друго углађено издање; Кавалери Старог премера 2006; Колубарска трилогија ( Лајковачка пруга / Лимунација у Ћелијама / Последња ружа Колубаре ), Библотека великих романа, Просвета, Београд, 2008; Госпођа Олга 2010.
Награде и признања: За Швапску косу добио је награду Културно-просветне заједнице Ваљева, Андрићеву награду за књигу прича Сетембрини у Колубари, за Мале приче награде „Бора Станковић“ и „Библиос“, за Лајковачку пругу Нолитову награду и Награду „Бранко Ћопић“, коју додељује Одбор САНУ, за Лимунацију у Ћелијама награде: „Меша Селимовић“ и „Рачанска повеља“, за Последњу ружу Колубаре златну плакету „Жак Конфино“, за Кнеза Мишкина у Белом Ваљеву Плакету ваљевског недељника „Напред“, за Оркестар на педале – награду „Стеван Сремац“, а уз ова признања ваља поменути и три плакете Хит Либрис Другог програма РТС, за најчитанију књигу, награду „Вељкова голубица“ града Сомбора – за животно дело у приповедачком стваралаштву.
Радован Бели Марковић је члан Удружења књижевника Србије од 1976. године и Српског књижевног друштва од 2000. године, у статусу истакнутог уметника од 2009. године.
Приповетке Радована Белог Марковића су уврштене у неколико избора и антологија (на српском, немачком, енглеском, украјинском и македонском језику), радиофонски приређиване и више пута емитоване на Другом и Трећем програму Радио Београда (Живчана јапија, Драматизација Звонимир Костић, режија Божидар Ђуровић; Црни колач, драматизација и режија Бода Марковић), а у његовој прози – поред одељака у часопису „Међај“ (бр. 40, Ужице, 1997) и у штедријим приликама, током минуле деценије, у Летопису Матице српске – писано је и у зборнику Српска савремена проза (Трстеник, 2003), као и у опсежним тематским блоковима у часописима “Градина“ (Ниш, 2006) и „Књижевност“ (Београд, 2008).
О прози овог Писца објављене су и књиге: Радован Бели Марковић: Стилске и језичке игре (Ваљево, 2005) Витомира Вулетића; Песничко приповедање (Београд, 2006) Стојана Ђорђића, као и Зборник радова Проза Радована Белог Марковића, са научног скупа посвећеног његовом делу, уз селективну библиографију коју је сачинила Бранка Јовић (Ваљево, 2009).
Проза овог аутора је и предмет докторских радњи – на Филолошком факултету и Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Радован Бели Марковић је стални члан-сарадник Матице Српске и члан Српског ПЕН-центра.
Живи и пише у Лајковцу.

Related Posts