Милисав Савић

Milisav Savić

Милисав Савић је српски прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор наука.

Рођен је 15. априла 1945. у Власову крај Рашке. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878“.

Био је уредник Студента,Младости, Књижевне речи и Књижевних новина. У издавачком предузећу „Просвета“ радио је као главни и одговорни уредник и као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму (2005-2008). Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету, Њујоршком државном универзитету у Олбанију, Универзитету у Фиренци и Универзитету у Лођу. Од 2010. године редовни је професор Државног универзитета у Новом Пазару.

Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски,  и румунски.

Књиге приповедака: Бугарска барака (1969, награда листа „Младост“), Младићи из Рашке (1977), Ујак наше вароши (1977, Андрићева награда).

Романи:Љубави Андрије Курандића (1972), Топола на тераси (1985), Ћуп комитског војводе (1990), Хлеб и страх (1991, НИН-ова награда), Ожиљци тишине (1996, Награда „Мирослављево јеванђеље“), Принц и сербски списатељ (2008, Награда „Лаза Костић“), Чварчић (2010).

Мултижанровске књиге: Фусноста (1994), 30 плус 18 (2005), Римски дневник, приче и један роман (2008, Награда „Душан Васиљев“).

Друга дела: Књижевно-историјска студија „Устаничка проза“ (1985, награда „Павле Бихаљи“).

Аутор је лексикона Ко је ко – писци из Југославије (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је антологије савремене америчке приповеткеПсихополис (1988), савремене аустралијске приповетке Комуна те не жели (1990), Савремена италијанска приповетка (1992), те Модерну светску мини причу (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије Најлепше српске приче (избор, предговор, коментари, 1996).

О Милисаву Савићу објавила је књигу Снежана Адамовић под насловом Поетика Милисава Савића.

„Службени гласник“ је (2011, едиција „Један на један“) објавио водич кроз поетички и интимни свет – Милисав Савић.

Ороману Хлеб и страх

Пред собом имамо новог, најбољег Милисава Савића.

Чедомир Мирковић

Овај роман улази у драгоцени низ кратких романа у српској књижевности.

Јован Делић

Хлеб и страх и јесте нека врста синтезе Савићевих ранијих књига, али не као понављање већ исказаног, већ по исписивању нових, трајнијих искушења људских судбина.

Вук Крњевић

Ако је сан многих писаца да са што мање речи кажу што више, онда је Милисав Савић ушао у овај круг посвећених писаца.

Мирољуб Јоковић

Оно што је у његовој приповедачкој лакоћи најуспелије – јесте тај страшни укус Броз-генерације.

Милутин Срећковић

Савић, једном означен као иноватор у већ традиционалном, романом Хлеб и страх, сведочи, између осталог, и о аутономности дела, које се служи свим средствима да осмисли свој универзум, али и о релативности ствари, каква може бити пишчева, односно Савићева, биографија.

Ђорђе Писарев

У новијој прози Милисава Савића све је подложно мистификацији… Мистификација је катарзична. Њој писац прибегава да би се испред насилништва тоталитарне епохе, повезујући историју, садашњост и фантазмагорију склонио у сећања, у литерарну евокацију, стилизацију, у књижевну игру.

Tuoдop Росић

Приче и романи Милисава Савића стоје у антологијској мапи српског приповедања као каква ретка биљка у богатом хербаријуму. Очуваних боја и очуваних мириса.

Михајло Пантић

 

Окњизи Фуснота

 

Исписана у славу књижевног духа, а на трагу тезе да „књижевност која не узнемирује, која не подрива све вредности, која се не обрушава на све тачке ослонца овог нашег света, па и сопствену – и није књижевност“, Фуснота Милисава Савића, разоткрива један лични књижевни и поетички координатни систем овога писца.

У форми приповедног и есејистичког меланжа, сталног привида аутобиографске прозе, о себи и о другима, „између легенде и блата историјске збиље“, пред читаоцем дефилују писци Борхес, Андрић, Црњански, Киш, Павић, Драгослав Михајловић, Јосић Вишњић…, различити јогији и комесари, „бандити“ и „професори“, трага се за антиномијама у које су истовремено сапети и живот и литература, одговара на питања ко јесте, а ко није писац, шта јесте, а шта није литература, како се у биографијама и сећањима лаже, и где се лични живот судбински пресеца са општом и личном књижевном стварношћу. Пишући о терору политичке стварности и о уметничкој, која је надраста и која јој се суштински супротставља, о стварима које се тичу властите књижевне радионице и поетичког складишта, а без наоко видљиве фабуле, Савићу овој својој Фусноти успева да оствари значајне и продубљене увиде у оно што нас се тиче, а данас, читаоце, уз помоћ сталног аспекта приповедне неизвесности као својеврсног „лепка“, увуче и задржи у овом повлашћеном простору књижевне игре.

Ненад Шапоња

 

Ороману Ожиљци тишине

 

Ово је један од најуспелијих домаћих романа у години за нама, добитник престижне награде „Мирослављево јеванђеље“. Роман почиње са догађајима из 1995. године где на нашим просторима бесни рат али носи у себи елементе еротске прозе и трилера на једној страни и интимне сцене и оловни терет пролазности на другој страни. Препознатљиви креативни рукопис Милисава Савића и у овој књизи чини печат који гарантује лепоту читања и уметничког проживљавања наше животне стварности.

 

О роману Принц и сербски списатељ

Коришћење разноврсном цитатном и документарном грађом, разбијање линеарне нарације и усложњавање просторних и временских димензија, проблематизација историјског знања, елементи театрализације света или, на пример, комуникација ликова у сновима као облику алтернативне али аутентичније стварности, неки су од поступака на којима почива нови Савићев роман, потврђујући и даље развијајући ауторову већ профилисану наративну стратегију. Не одустајући од раније формулисане уметности прозе као потраге за правим бићем и обликом приче, при чему су „све приче без фабуле незанимљиве”, Савићев нови роман развија двоструко усложњену причу, али композиционо доследно сегментирану на непарна (Зановићева) и парна (Доситејева) поглавља.

Предраг Петровић

 

О књизиЉубавна писма и друге лекције

Говорећи о литератури изнутра, али и споља, о књижевном животу и контексту, говорећи о властитим поетичким утемељењима, али и поетици низа савременика, књига Љубавна писма и друге лекције наставља књижевну игру познате СавићевеФусноте.

Писана у форми прозног и есејистичког меланжа, у заносу „да су овом свету још потребне приче“ и потреби писца да се „до краја оголи“, скоро две деценије након Фусноте, ова књига прати писца, његову поетику и лектиру, с подразумеваним погледом искоса, из неочекиваног.

Иза биографске прозе, комбиноване са конкретним искуством читања савременика (В. Стевановића, М. Ј. Вишњића, Д. Михајловића, М. Павића, С. Селенића, А. Тишме, Љ. Симовића, В. Огњеновић, Б. Јовановић, С. Басаре…), али и често затамњених места из историје српске књижевности (попут оних која се тичу Доситеја, Милована Видаковића, Григорија Божовића, па и Црњанског), открива се мозаик који афирмише један важан слој вредности националне културе.

Овај поетички бедекер, прецизно сведочећи о неким чињеницама наше литерарне топографије и историје, истовремено дубински и једноставно, обавештава о сталности дуалитета, живљења и писања, у које је сапет писац, о проблему биографије и биографског у писању, о месту стварности у којем се рађа литература, на концу, о историји књижевних поступака као родном месту литературе.

Ненад Шапоња

Related Posts