БОРА ЋОСИЋ

БОРА ЋОСИЋ

Бора Ћосић је рођен у Загребу 1932, да би 1937. са породицом прешао у Београд, где је живео до 1991. Из Београда се преселио у Ровињ, а данас живи у Берлину. Списатељску каријеру почео је 1962. књигом Видљив и невидљив човек. Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој, добитник је низа награда међу којима су: НИН-ова, Награда Албатрос коју додељује Фондација Гинтера Граса, Награда Стефана Хајма. Његова књига Улога моје породице у светској револуцији имала је успешну позоришну и филмску верзију.

Написао је драму Радо иде Србин у војнике, преводио је Мајаковског, превео је и адаптирао мјузикл Коса, који је постављен у Атељеу 212 само годину дана након премијере у Њујорку.

О његовом раду, сем бројних рецензија, постоје и значајне књиге (Милош Стамболић О Туторима, Предраг Бребановић Подруми марципана).

У читавој његовој прози приметна је тежња ка хуморном, сатиричном и пародијском. Од његових дела издвајају се Приче о занатима (1966), кратки роман Улога моје породице у светској револуцији (1969), у којем је дата духовита и дирљиво трагикомична слика првих послератних година, и велики роман Тутори (1978), где је поступак овог писца, који је он сам назвао „систематичност у конструисању растројства“, доведен до техничке виртуозности.

(Јован Деретић)

 O књизи Улога моје породице у светској револуцији

Поглед на револуцију, рат, велика историјска збивања описана су из перспективе дечака. Његово причање, штуро и једноставно, открива сву апсурдност и лажи света „изван породице”. Роман који осваја својим једноставним, читким стилом, насмејаће вас готово дословно до суза, до откривања потпуног бесмисла и дехуманизације једног система. За време балканских ратова аутор тако утицајних књига као што је Улога моје породице у светској револуцији и на крају свих илузија ослобођене књиге Нулта земља постао је један од најважнијих интелектуалних гласова с југоистока Европе.

(Sybille Cramer, Frankfurter Rundschau)

 Нико није двосмисленије демантовао целу своју биографију и своје дело, али нико није ни забавније писао о апсурдности књижевне егзистенције у лудој Средњој Европи.

(Norbert Wehr, Suddeutsche Zeitung)

 O књизи Мирни дани у Ровињу

Чаролија ове књиге је потпуна, ћосићевска. Као у Причама о занатима, Туторима, Улози моје породице у светској револуцији, али на скроз друкчији начин, писац увуче читатеља у своју комеморирајућу, полушаљиву, архиварско-сакупљачку игру преметања кућних ситница, која се онда наједном претвори у преметање сјећања, епоха и живота. Што је он од тога свјесно хтио, а што се догодило према унутрашњој логици приповиједања, заправо није ни важно. Бора Ћосић може пустити причу да сама иде. Она ће увијек стићи тамо гдје треба. Та прича је, наравно, и веома озбиљна. У овој књизи говори се и о српском национализму, и о разлозима за одлазак из Београда, и о одумирању и мацерацији комунистичке Југославије, али и о оном што није сваком драго чути, о хрватској осредњости и о склоности тога иначе пристојног свијета да пјевају у збору своје хрватске пјесмице: „Ни један домјенак њихов не прође, да након две три литре вина не почне тај громогласни концерт, у коме, за фино постављеном трпезом, чак и важан философ, и значајан хирург и угледна дипломаткиња не падну на разину рустикалних пјевача по загорским крчмама, што открива како је мали одмак од њихових предака, месара и тишљера, до ове популације препуне докторских диплома и свих предности грађанске цивилизације.”

(Миљенко Јерговић)

 О романескној трилогији Нулта земља

Носећи у себи, тренутно боравећем на северу, празнину своје земље са југа, Бора Ћосић, у своја три краћа романа, Нулта земља, Царинска декларација и Изгнаници, која су први пут штампана у овој форми и као романескна трилогија, исписује дубоко унутрашњу причу онога што изгнанство јесте. Попут новијих књига Пола Остера или Џулијана Барнса, и најновији Ћосоћев роман на личном, биографском примеру, испитује просторност и њене привиде.

На рубу есеја и унутрашњег монолога, његов наратор, сасвим запао у зјап носталгије, усред хронике о сеоби која, види се, траје од младости, стилски изнијансирано, прецизно допирући до суштинских питања, води читаоца кроз наносе једне изгнаничке егзистенције. Било да трага за властитим идентитетом уз помоћ спољашњих и прошлих ствари, усред тврђаве или куће, тог личног музеја ничег (Нулта земља), било да описује драму сеобе књига из властите библиотеке не само преко конкретне државне границе, него и преко унутрашњих, психолошких и временских и просторних граница (Царинска декларација), или се тек налази усред умножене драме изгнанстава различитих националних увида, усред куће за писце, негде у Баварској (Изгнаници), Ћосићев наратор, у три варијације, дубоко сажимајући искуство европског романа на ову тему, показује како и нове адресе, скоро подједнако као и бивше, не успевају сасвим да утврде тачно место своје куће бивства.

Не знајући никада до краја шта се из претходног живота у нови доноси, у проспекту за живот у XX веку у коме је једна од главних слика човек са кофером, наратор Нулте земље нам симптоме изгнаства показује кроз конкретне националне форме својих јунака (Рускиња, Мађар, Ирац, Швеђанин) већ фиксиране у литерарном или социјалном знању и предању, као и кроз националну флуидност припадника властите нестале јужнословенске државе.

Размере тескобе и дубине носталгије, показује се, врло су индивидуалне, а нулти универзитет његове нулте земље надугачко и нашироко истражује једини могући предмет чији се обим пуноће скрива иза назива – Празнина.

(Ненад Шапоња)

Related Posts