ДАМИР КАРАКАШ

ДАМИР КАРАКАШ

Дамир Каракаш je рођен 1967. у селу Плашћица код Бриња у Лици. У Загребу је студирао агрономију, право, новинарство, а неколико година радио је и као новинар Црне кронике Вечерњег листа у Сплиту. Од 2001. живи у Бордоу у Француској, а од 2002. до 2007. у Паризу где се издржава свирањем хармонике. У Паризу, на Новој Сорбони, студира и француски језик, изводи перформансе, те излаже концептуалне радове. Још као тинејџер објављује карикатуре и цртеже у бројним новинама у бившој Југославији, а награђен је и с неколико угледних награда за карикатуру. Објавио је књигу путописа Босанци су добри људи (1999), роман Комбетари (2000), збирку прича Кино Лика (2001), роман Како сам ушао у Еуропу (2004), збирку прича Ескими (2007), роман Сјајно мјесто за несрећу (2009), збирку прича Пуковник Бетовен (2012), те роман Blue Moon (2014). По књизи Кино Лика редитељ Далибор Матанић снимио је истоимени филм, вишеструко награђиван у Хрватској и иностранству. Драму Скоро никад не закључавамо у склопу представе Загребачки пентаграм, на сцену ЗКМ-а поставио редитељ Паоло Мађели (2009). По роману Сјајно мјесто за несрећу, у режији Далибора Матанића, на сцени Хрватског народног казалишта у Ријеци, постављена је и истоимена драма (2010). Драму Снајпер на сцену ЗКМ-а поставила редитељка Франка Перковић (2013), а у Абиџану, у Обали Слоноваче, редитељ Ивица Буљан (2013). Превођен је на десетак језика.

Мајстор животног дијалога и концентриране реченице.

(Јасен Боко, Слободна Далмација)

 Но да има тисућу таквих писаца какав сам ја, не бисмо имали књижевност, јер њу творе писци попут Дамира Каракаша, који су изабрали судбину писца, живе као писци… То су људи који, укратко пишу на свој ризик и на своју штету а стварају литературу.

(Денис Куљиш, Гордоган)

 Цвијет међу кромпирима.

(Дражен Илинчић, Вечерњи лист)

 Одмјерена псовка каже више од тисућу описа.

(Матеј Богатај, Младина)

 

 О књизи Сјајно мјесто за несрећу

У новом дјелу Каракаш је задржао све знане особине свог осебујног прозног рукописа без пандана међу сувременим хрватским ауторима: силну књижевну енергију и бујни витализам експресивне кратке реченице ослобођене свих украса.

(Мирјана Јуришић, Вечерњи лист)

 Медији су већ давно црну обрву Каракаша поспремили у ладицу чудака јер не знају камо би га стрпали. Писац, сценарист, клошар, сликар, новинар, глазбеник, глумац? Ниједна од тих одредница не описује Каракаша у потпуности, нити он сам жели позиционирати своју јавну персону у било којем од даних смјерова. Проблем је у томе што све чега се дохвати, ради добро.

(Божидар Павловић, Booksa)

Сјајно мјесто за несрећу најкомплекснија је (додирује цијелу лепезу сувремених проблема) и досад зацијело најуспјелија (фабуларно добро вођена, композицијски уравнотежена, приповједачки увјерљива) проза Дамира Каракаша.

(Страхимир Приморац, Вијенац)

 О књизи Kино Лика

Ову изврсну збирку прича Дамира Каракаша доиста не бих препоручио особама слабијег желуца, односно, у потпуности бих се сложио с препоруком Роберта Перишића, уредника библиотеке, назначеном на корицама: држати изван домашаја дјеце и малограђана.

(Давор Шишовић, Глас Истре)

 О књизи Пуковник Бетoвен

Пуковник Бетовен, као и укупна личка трилогија Дамира Каракаша (ускоро у корицама једне књиге), показује постојани напредак једног аутентичног писма које разобличава и узнемирава.

(Саша Ћирић, Радиo Београд)

 О књизи Blue moon

Каракаш се служи јасно омеђеном перспективом која му омогућава да прикаже знаке будуће катастрофе, али су мини заплети унутар сложеног наратива одлично мотивисани и не дају му да те знаке тумачи и чита. Није само кокотица, тај вешто пронађени симбол истинске и хињене невиности baby boomera који су ратове на простору бивше Југославије изнели што као идеолози и вође, што као топовско месо, што као покретачи антиратних демонстрација и мировних иницијатива, али је добар део њих (рекох ли нас) био управо оно што и протагониста Blue moona, момак који је хтео да има сјајну фризуру, вози добар мотор, осваја девојке, речју да буде слободан и свој…

(Владимир Арсенић, Е-Новине)

 Према Каракашу сам хладан, нисам га упознао, и нешто ми говори да га не могу ни упознати, јер је привид да смо сувременици и да се крећемо истим улицама. Он припада хрватској књижевности и култури, а ја сам овдје више случајно. Истина, траје то двадесет и коју годину, али нису сви случајеви кратки и језгровити као у Хармса. Постоје и епске, вишедесетљетне случајности. Немам, дакле, никакав особни разлог за писање овога текста. Али, да, читам Каракашеве књиге. Знате, свашта ја читам. Истина, у задње вријеме то свашта сведе се на првих неколико страница. Барем пет минута дневно посветим сувременој хрватској књижевности. Што, пак, значи да сам прочитао све, и то по неколико пута. Blue moon врло пажљиво, од прве до посљедње ријечи. С ужитком, а након прве двије трећине те врло кратке књиге, и с поштовањем према аутору.

(Миљенко Јерговић, Јутарњи лист)

Related Posts