ОТО ХОРВАТ

OTO HORVAT

Ото Хорват (1967, Нови Сад), студирао у Новом Саду, Ерлангену и Берлину. Пише и преводи поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. Објављене књиге поезије: Где нестаје шума (1987, „Бранкова награда“), Горки листови (1990), Згрушавање (1990), Фотографије (1996), Дозвола за боравак (2002), Путовати у Олмо (2008, Награда „Мирослав Антић”), Изабране & нове песме (2009); роман Сабо је стао (2014). Песме у антологијама (избор): Цртеж који капље (Алманах нове војвођанске поезије, 1988), Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије, 2009). Преводи (књиге): Јанош Пилински, Кратер (1992, Награда Друштва књижевника Војводине за превод године), Ото Фењвеши: Анђео хаоса (2009), Ханс Магнус Енценсбергер, Последњи поздрав астронаутима (2010). Живи и ради у Фиренци. Хорватов роман првенац Сабо је стао у издању Културног центра Новог Сада (2014) био је у најужем избору за Нинову награду.

О роману Сабо је стао

 Постоји у Хорватовом роману реченица, прецизније, тачка сублимације. Она се налази отприлике на половини текста. То је ова реченица: „Тишина након што се чује вест о смрти.“ То је записано у Хорватовом роману. Тишина након што се чује вест о смрти. Сабо/кројач је стао. Хорватов јунак обрео се у тоталитарној дисфункцији: он стоји, ишчекујући прошлост да дође. Има ту нечега од Бекета. Укопани, упорни Сабо који не посустаје у емфази оплакивања. Хорватов роман, то је роман оплакивања. Опстојавање у „непрекидној менталној ватри“, рекапитулација након што је све прошло, све што је могло да прође. Дакле, раније поменуто ишчекивање је узалуд: ништа што је било неће више бити. Нема повратка, нема ускрснућа. Нема наде и нема ничега. Хорват пише о томе и његово писање је, бар на први поглед, contradictio in adjecto. Не може да се пише о ономе о чему не може да се пише, о неисказивом.

(Срђан Срдић)

 Сабо је стао једна је биографија, и још једна аутобиографија. Прича о ономе што је било прије него што су се срели, о југославенскоме социјализму, о сваковрсном мањинству и о Сарајеву. О Новом Саду, Војводини, о оцу који би се скидао гол насред плаже која није нудистичка, о другом оцу који није читао ништа осим каубојских и крими романа. О још много чему другом, приповиједајући о непреболу, приповиједа Ото Хорват. Начин на који то чини је непоновљив, као што је, уосталом, и ова књига непоновљива. Писца је сустигла судбина, сустигла га је несрећа достојна његова књижевног дара. Колики талент, толика и несрећа. То је оно, а не читатељско воајерство, што овај роман чини непоновљиво дојмљивим и снажним. Једва сто и двадесет страница, које прегазе читатеља тако да и не размишља што је ту истина а што није. Истина је, наравно, све. Нема утјехе.

(Миљенко Јерговић)

 Када остане сам, а чини се да је стално сам, Ото Хорват пише: „Споља изгледа да функционишем, али изнутра сам у рушевинама изнад којих круже црне вране. Археолог који узалуд покушава да реконструише нестало царство.“ Сабо је стао, студија окренута себи, роман у делићима који је, чини се, смислени продужетак Хорватове поезије, интровертно је дело о смрти вољене особе, мучном подсећању на заједнички живот и болест, а потом и о немогућем налажењу наставка, одговора на питање шта радити онда када се стане; онда када вам, као песнику-љубавнику-хермафродиту, одузму другу половину. Такво дело и ваља бити написано одмереним лирским језиком, како и сам закључује писац у многим причањима са самим собом, језиком који ће истовремено и писати о емоцији, и сам бити емотиван. За почетак, можда ово звучи одвећ банално. Срећом, Хорват је способан интронаут, а потом и добар путописац унутрашње топографије, као какав ванземаљац или магијски гуру једним оком загледан у себе, другим у свет, а трећим у Њу.

(Милош Јоцић)

Related Posts