Манро је добила Нобелову награду за причу што је веома ретко јер је малом броју писаца то успело. Она је занимљива јер јер су све књиге које је написала књиге прича, а само један роман. Међутим, и тај роман (Живот девојака и жена), писан је из делова, па се може схватити и читати као засебне приче које везује само заједничка личност.

ПОРТРЕТИ: АЛИС МАНРО

Фото-реализам са душом у причи

  У сусрет Просефест-у који почиње у среду 22. априла на Трибини младих Културног центра Новог сада одржано је књижевно вече „Портрети: Алис Манро“, на којој је било речи о канадској књижевници која је 2013. године добила Нобелову награду за књижевност. О Алис Манро говорили су уредник издавачке куће „Агора“ Ненад Шапоња, књижевник Ђорђе Писарев и преводилац Анђелка Цвијић.

  Шапоња је рекао да је „Агора“ још 2006. године објавила њену књигу прича „Бекство“, и да је то први превод ове књижевнице на Српски језик. Она је, како је додао, једна од најзначајнијих приповедачица не само у Канади, већ и у свету.

– Многи критичари је сматрају „канадским Чеховом“, и не случајно. Она је објавила 14 књига од којих су 13 збирке прича, па можемо рећи да нико није причи посвећен колико она. Многи су својевремено сматрали да је велика неправда учињена Борхесу, магу приче, због тога што није добио Нобелову награду, што само говори колико је прича потцењен жанр у односу на роман. Међутим, чини ми се да је та направда донекле исправљена доделом ове награде Алис Манро која има редак таленат да у малом открије ужасно много, да вам на две странице исприча читаве животе, да вам у две реченице сажме процену друштвене ситуације која је суштинска. Она вас доведе до сржи егзистенције и то веома лако. Јако је згодно да данас у сусрет Прозафест-у говоримо управо о њој, јер Фестивал такође говори о приповедној прози – истакао је Шапоња.

  Писарев је истакао да мисли да Алис Манро Нобелову награду не би ни добила да је није објавио Ненад Шапоња који је тако испао „врач погађач“. Манро је са својим великим опусом прича које су заправо поптуно скидање живота показала да се и у литературу на мајсторски начин може пребацити оно што се у сликарству зове фото реализам. Код ње је то, рекао је Писарев, фото реализам са душом.

– Манро је добила Нобелову награду за причу што је веома ретко јер је малом броју писаца то успело. Она је занимљива јер јер су све књиге које је написала књиге прича, а само један роман. Међутим, и тај роман (Живот девојака и жена), писан је из делова, па се може схватити и читати као засебне приче које везује само заједничка личност. Она је занимљив писац јер је у њеној прози пуно емоција, а заправо она о њима врло мало говори, па тако оставља читаоцу да сам закључи о којој се врсти емоција ради – рекла је Цвијићева.