Сава Дамјанов

slide3

Сава Дамјанов је рођен 1956. године у Новом Саду, где се и школовао. Дипломирао је на Филозофском факултету (1980. године, група за југословенске књижевности и српскохрватски језик), магистрирао (1986) и докторирао (1996) на истом факултету (ментор му је био академик Милорад Павић). Ради на Филозофском факултету у Новом Саду као редовни професор на Одсеку за српску књижевност: предаје Српску књижевност 19. века и Креативно писање, а на докторским студијама Културу постмодернизма. Од школске 2003/4. до школске 2006/7. био је руководилац је магистарских студија на Одсеку за српску књижевност. У оквиру докторских студија ангажован је као предавач или ментор на домаћим и страним универзитетима (Београд, Ниш, Никшић, Љубљана, Загреб, Лисабон, Бордо, Венеција, Краков, Сегедин, Мелбурн).

  Пише прозу, књижевнокритичке и књижевноисторијске радове. Његова научна истраживања усмерена су пре свега ка фантастичкој књижевности, еротским и језичко-експерименталним слојевима у српској традицији, теорији рецепције, постмодернизму, као и ка компаративистици. Приређивао је за  штампу текстове српских писаца 18, 19. и 20. века. Током деведесетих година уређивао је часопис за светску књижевност „Писмо“ и „Свети Дунав“ – магазин посвећен средњоевропској култури. Уредник је „Библиотеке српске фантастике“, едиције „Новосадски манускрипт“ (издавач Градска библиотека Новог Сада), као и антологијске библиотеке „Десет векова српске књижевности“ код Издавачког центра Матице српске (од 2009). Био је члан жирија Бранкове награде Матице српске од 1987. до 2004 (и његов председник од 1992. године). Оснивач међународног књижевног фестивала „Прозефест“ (у Новом Саду, 2007. године) и награде „Милован Видаковић“ (од 2008) која се на њему додељује за животно дело. Био је председник Управног одбора Градске библиотеке у Новом Саду (2005-2008), члан Управног одбора Српског књижевног друштва (2010-2012) и члан Управног одбора Матице српске (2008-2015); председник је Управног одбора Стеријиног позорја (од 2012).

Говори, немачки, енглески и руски језик.

Поред бројних текстова у домаћој и страној периодици, објавио је следеће књиге: Истраживање Савршенства (роман), Београд 1983; Граждански еротикон (антологија), Ниш 1987; Корени модерне српске фантастике (студија), Нови Сад 1988; Колачи, Обмане, Нонсенси (приче), Београд 1989; Шта то беше млада српска проза? (есеји и критике), Београд 1990; Причке (проза), Београд 1994; Нова (постмодерна) српска фантастика (антологија), Београд 1994; Кодер: историја једне рецепције (студија), Београд 1997; Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве (приче), Нови Сад 1997; Глосолалија (изабране и нове приче), Нови Сад 2001; Ново читање традиције (књижевноисторијски огледи), Нови Сад 2002; Нови Сад – земљи рај (хрестоматија,у коауторству са Л. Мустеданагић), Панчево 2003; Нови Сад-земљи рај I-II (хрестоматија, у коауторству са Л. Мустеданагић), Панчево 2004; Антологија сербској постмодерној фантастики (на украјинском), Лавов, 2004, Постмодерна српска фантастика (антологија), Нови Сад 2004; Граждански еротикон (антологија, друго, допуњено и илустровано издање), Нови Сад 2005; Ремек-делца (приче), Београд 2005, Ерос и По(р)нос (есеји, прикази, мистификације), Београд 2006, Историја као Апокриф (роман), Нови Сад 2008, Апокрифна историја српске (пост)модерне (есеји), Београд 2008, Порно-литургија Архиепископа Саве (приче), Нови Сад-Зрењанин 2010, Итика Јерополитика@VUK (роман), Нови Сад 2014.

ДАМЈАНОВ: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИСКОСА

(изабрани књижевноисторијски и књижевнокритички радови),

књига 1-5, „Службени гласник“, Београд 2011-2012:

Књига 1: ВРТОВИ НЕСТВАРНОГ (огледи о српској фантастици)

Књига 2: ВЕЛИКИ КОД: ЂОРЂЕ МАРКОВИЋ КОДЕР  (студија и есеји)

Књига 3: СРПСКИ ЕРОТИКОН  (еротографија у српској књижевности)

Књига 4: НОВА ЧИТАЊА ТРАДИЦИЈЕ 1-3 (књижевноисторијски огледи)

Књига 5: ШТА ТО БЕШЕ СРПСКА ПОСТМОДЕРНА? (есеји и критике)

  Његови текстови превођени су на енглески, француски, немачки, руски, пољски, чешки, мађарски, словачки, русински, украјински, бугарски, словеначки и македонски језик. Заступљен је у антологијама савремене српске  прозе. У зимском семестру 2001/2002. предавао је на катедри за славистику Универзитета у Тибингену (Немачка); држао је предавања и на Универзитетима у Регенсбургу, Фрајбургу, Берлину, Халеу, Триру, Гетингену, Бону, Торину, Венецији, Кракову, Вроцлаву, Варшави, Гдањску, Лођу, Ополу, Сосновјецу, Великом Трнову, Љубљани, Скопљу, Будимпешти, Кијеву и Лавову. Учесник је многих међународних књижевних и научних симпозијума у земљи и иностранству.

  За своја књижевна и књижевноисторијска дела до сада је примио „Бранкову награду“, награду „Захарије Орфелин“, Надграду СИЗ-а културе Војводине за оригинални домет у књижевној историографији, Награду за најбољу прозну књигу године Друштва књижевника Војводине, те награде „Лаза Костић“, „Госпођин вир“ и „Сретен Марић“. Његова „Антологија српске постмодерне фантастике проглашена је 2004. године за најбољу страну књигу у Украјини. Библиографија приказа или есеја о његовим књигама, као и интервјуа у домаћим и страним часописима броји више од две стотине јединица.

 

О роману Итика Јерополитика@Вук

Кад је у питању његова проза, касније препозната и као постмодернистичка, Дамјанов инсистира на иновативности и инвентивности, на ARS COMBINATORIA, на креативно-конструкцијском комбиновању различитих елемената итд. Његова проза је више од позива на читање постмодерне књижевности. Она је и својеврсна одбрана постмодерне књижевности. Од тврдње, коју истиче Дамјанов: „Постмодернизам није (књижевни) злочин”, преко истрајавања у континуитету читања, као исtорије читања, до демократије читања и презентације књижевног те- ста као компјутерског хипертекста.“

Зоран Ђерић, Летопис матице српске

Када је Сава Дамјанов 2005. године објавио своја Ремек делца, вероватно је, не слутећи, овим деминутивом у наслову оставио простора за ремек-дело, које ће симболично објавити девет година касније. Али како ништа није случајно тако и овај, аутором најављен као последњи роман, долази као велика синтеза целокупног Дамјановљевог рада, и то, занимљиво, не само белетристичког, већ и научног дела, као и многобројних личних преокупација. У неком смислу овај роман би се могао поставити као белетристички пандан теоријског петокњижја Српска књижевност искоса (2011). Како је основна „позиција” ауторовог аспекта у овом, научном домену заправо поглед искоса, тако је његова „искошена” позиција као проучаваоца историје књижевности заправо одредила и њега као писца.“

Бранислава Васић Ракочевић, Траг

Добро је и те како што се у српској књижевности појавила књига Итика Јерополитика@Вук. Мали простонародни славено-сербски роман, што постоји инспиративни научник и приповедач Сава Дамјанов са снагом и стваралачком ерудицијом да превазиђе окоштали опозициони принцип нашег културолошког битија, који подразумева обезвређивање водећих канона певања и мишљења заснованих на пуком опозиционом моделу: за и против (Доситеј и Вук; за и против Вука итд.). Роман Саве Дамјанова Етика јерополитика и Вук могао би се, у његовом духовитом стилу, жанровски означити као роман без романа, али је то уистину роман о јунаку писцу који разглаголствује са мртвима, све време се обраћајући најпре самоме себи, док му Вук пријатељски и измиритељно благо полаже руку на десно раме.

Миодраг Матицки, Београдски књижевни часопис

Роман, свакако најинтригантније и најзрелије дело Саве Дамјанова, самосвесно и самоуверено, ековски рекла бих, корача кроз време, настојећи да измени нашу перцепцију књижевноисторијских прилика. Нимало лак задатак, али када писац користи сво своје мајсторство, своје знање Poeta Doctus-а, онда нема сумње да је степен емпатије са самим иронијско-пародијским приступом код читаоца зајемчен.

Драгана В. Тодоресков, Књижевни магазин

Овај роман као да је исписала слатка славеносрбска Шехерезада која, одржавајући стални напон френетичног, пародијски-узвишеног ритма, достојан великог учитеља Раблеа, контрадикторно извештава о Вуку Реформатору, а заправо духом и језиком предочава алтернативну књижевну стварност у којој роман варира од графичке новеле; преко дамјановљевско-сентименталне (при)повести о српском Тристаму Шендију, до грађанско-барокне творевине преплављене духовитом морално-етичком симболиком бедекера кроз велелепно царство врлина и порока, добра и зла, лепог и ружног.

Узимајучи у обзир да ово није „само најновије остварење, веч и последње“ господина Дамјанова, Стерна и Раблеа савремене српске прозе, треба га испити у цугу и уживати!

Ђорђе Писарев, Блиц

Тако Сава Дамјанов, заједно са читаоцима, лако и суверено гради роман као Лавиринт (попут критског, али и Борхесовог) из којег, захваљујући мудрости и животној снази, излећу и крилати Дедал и крилати Вук који, онако хром, лебди над српским народом и буди га када спава дубоким сном док Историја тече… У том Лавиринту Сава Дамјанов посматра целу српску политичку, друштвену и културну прошлост и садашњост – његовим ходницима иду, тумарају, Немањићи, Мехмед паша Соколовић, Иво Андрић, Винавер, Тито, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић… А Вукови сусрети у времену и у вечности са Кнезом Милошем и Црњанским, или вечера на конаку код Лукијана Мушицког, обиљем идеја, врцавих речи и асоцијација спадају, без сумње, у неке од најнадахнутијих страница наше нове књижевности.

Анђелка Цвијић, Књижевни лист

Одбијајући да задовољи читаочеву потребу да у свему и иза свега утврди наратив, аутор омета природан начин рецепције романа који је увек, чак и несвесно, усмерен на утврђивање узрочно-последичних односа међу његовим деловима и на проналажење семантичких сигнала на које би мишљење могло да се ослони. Његов роман је језички, семантички и текстуални лавиринт који, као и сваки лавиринт, изнутра посматран, својом симулацијом отворености и слободе кретања заправо само потенцира вероватни безизлаз и бесконачно кружно кретање.

Весна Тријић, Повеља

Оно магијско што видим у овој књизи проистиче из тога да је ово, пред мојим очима, тотални роман. Ако „романом“ Итику и јерополитику можемо тако назвати; јер Дамјанов нас је можда изненадио неким странама овог дела, али није његовом хибридношћу и неодређеношћу. Шта је ово дело: да ли је то речник? Збирка есеја? Кратких прича? Претходно објављених и необјављених? Пастиш једног хералдичког уџбеника, који је притом и збирка поезије? Да ли је то приручник за врачање? Итика јерополитика је everything: књига која је вавилонска (или беше александријска?) по текстуалном замаху, и алтернативно историјска, и шаљива, микро и макрокосмична. Оно што, међутим, посебно волим, јесте оно што је у овој књизи микрокосмично, интимно и танано.

Милош Јоцић, Нови полис

Оживотворавајући сваку емблем-тарот карту Српске књижевности, Сава Дамјанов утиснуо je и одговарајући стил епохе и сплео наше језичко богатство у свим својим менама, пропламсајима, бујностима и утихнућима. Ово Дело je, може се рећи, Велика Синтеза стваралачког опуса Саве Дамјанова, синтеза његових двозанаџијских порива, али и шароликости, многострукости Живота. Ова Књига, као и књига двадесетосмогодишњег Ничеа – Рођење трагедије из духа музике, „гледа науку oкoм уметника, a уметност oкoм живота“, како je Ниче забележио у свом Покушају самокритике. Књига Саве Дамјанова, такође je покушај самокритике свега до сада промишљеног, написаног и што je најважније – ДОЖИВЉЕНОГ. Јер, ништа мање није доживљен сан од доживљаја јаве, или од доживљаја фантазије…

Јелена Марићевић, Кораци

Крајем 2014. године Снежана Савкић је на Филозофском факултета у Новом Саду (под менторством проф. др Гојка Тешића) одбранила мастер рад о роману Саве Дамјанова ИТИКА ЈЕРОПОЛИТИКА@ВУК…

Related Posts