Бранко Анђић

      БРАНКО АНЂИЋ (1952, Београд) писац, преводилац, професор књижевности и новинар.

     Рођен у Београду, где је дипломирао на одсеку за Општу књижевност и теорију Филолошког факултета. Један од покретача и уредника часописа за светску књижевност Писмо и некдашњи члан уредништва Књижевних новина. Од 1990. године живи у Буенос Ајресу.

     Објавио је прозне књиге: После свирке (1983), Лавица лиже ране (1989), Као из кабла (2003), Ово је истинита прича (2007), Величина света (2008), Play  back (2012) и Тешки метал (2014).

    Приредио је неколико антологијских избора приповедака са подручја Латинске Америке, а преводио је дела неких од најзначајнијих латиноамеричких, шпанских и северноамеричких писаца као што су Хорхе Луис Борхес, Марио Варгас Љоса, Габријел Гарсија Маркес, Хосе Доносо, Карлос Фуентес, Ана Марија Шуа, Лилиана Хер, Педро Хуан Гутјерес, Хосе Ортега и Гасет, Давид Седарис, Исидоро Блајстен и Давид Безмозгис.

   Добио је 2011. године  награду за књижевност „Милош Црњански” коју додељује Влада Републике Србије.

 

О роману Play-back

Калеидоскопска структура романа ,,Play-back“ Бранка Анђића је у својој бити повезана са музиком као парадигмом глобалног животног искуства. Његови јунаци, усред налета носталгије, управо од музике и свега музичког у својим животима покушавају да допру до приче која је за њих кућа бића. Различити приповедни увиди у свет, стратегије и тоналитети приповедања, од исповедне прозе или псеудопсихоаналитичких записа, па до фантастике, се, у 27 приповедних целина, повезују нелинеарном логиком која наликује отвореној структури Рубикове коцке, а жижна тачка ове споре и елегичне књиге о одрастању и старењу јесте
доживљај музике. У наносима специфичне вербалне естетике њу препознајемо као зјап између реченог и одсвираног.

Из рецензије

 

О роману Тешки метал

Легокоцкице које су склапале лошу шалу вечности зване Југославија, распале су се истом оном брзином која је била потребна и Анђићу да у преплету неколиких фрагментарно затворених целина – сасвим довољних дa ослика један немогући идејно (политички) систем заснован на лажним постулатима – са пар добро профилисаних ликова, од зрелог, ’идеалног’ друштва, стигне до потпуног распада који је уследио после крвавих, мафијашки ситних интереса који су оставили празним не само домове и наводну ’државу’, него идефинитивно изгубљене душе становника.

Ђорђе Писарев

 

Ка којим рукавцима се рачва мит и каква је судбина логички бесмислене фразе „И после Тита – Тито!” показује мозаичка прича новог романа Бранка Анђића ,,Тешки метал“, чији се лук дешавања спушта са врха југословенске утопије из 1980-те, када су главне вести биле вести „Конзилијума” и општеприхваћена невероватност могућности да вођа умре, ка мрачној атмосфери деведесетих, у којима су вести ратне. Пратећи стварност која се одавно истопила и историју која упорно учи да нас ништа не може научити, Анђић пред читаоца износи дешавања везана за период између два пролећа, 1980. и 1992, а суштински сведочи о малом
животном регистру неколицине својих јунака пред чијим очима се југословенска утопија својевремено показивала баш као утопија, а затим и нестала.

Ненад Шапоња

Related Posts