Јевгениј Германович Водолазкин (Евгений Германович Водолазкин) је рођен 1964. године у Кијеву, где je 1986. године дипломирао на Филолошком факултету. Магистрирао je 1992. на Институту за руски језик и књижевност РАН (тема: „Хроника Георгија Амартола у старој руској књижевности”). Године 2000. je докторирао одбранивши докторску дисертацију „Светска историја у књижевности Старе Русије”. Ради у ИРЛИ (Институту за руску књижевност) у Санкт Петербургу, a од 2012. уређује алманах Пушкинског дома „Текст и традиција”. Јевгениј Водолазкин je увек наглашавао да je имао срећу и част што je деценију и пo његов научни руководилац и учитељ у време усавршавања и рада у ИРЛИ био највећи лингвиста двадесетог столећа Дмитриј Сергејевич Лихачов.
Аутор je стотинак научних радова о старој руској књижевности, књига Дмитриј Лихачов u његова епоха и Инструмент језика. О људима u речима и романа: Отимање Европе (2005), Соловјов u Ларионов (2009) и Лавр (2013).
Роман Соловјов u Ларионов je био финалиста за награду „Књига године 2010”, добитник књижевне награде „Андреј Бели” и Награде за филолошку храброст и оригиналност, проглашен за најбољу књигу у Русији, 2010. године. Роман Лавр je добитник награде „Књига године 2013”, Награде „Јасна Пољана” и Награде међународног удружења „Портал”.
Због изузетне популарности писца, објављено je 2013. године дело Сасвим дpyгo време, које садржи, осим поновљеног издања романа Соловјов u Ларионов, и аутобиографске приповетке, као и новелу Блиски пријатељи.
O књизи Лавр
Лавр је најзначајнија књига године [2013], из ње избија топлина, хитно је треба објавити у тиражу од 50 милиона примерака, да би је било довољно за све одрасле људе у земљи. У детињству сам после читања књига желео да постанем мускетар или пилот – а када читам Водолазкина, желим да постанем светац.
(Захар Прилепин)
O књизи Соловјов и Ларионов (књига године у Русији за 2010)
Наоружан сазнањем да се у прошлости препознаје садашњост, историчар Соловјов, вршњак нашег времена, креће у потрагу за судбином царског генерала Ларионова, који је 1920. године, на Криму, поразио Црвену армију.
Генерал је два пута планирао и применио подвиг спартанског краља Леониде, који се борио у Термопилском кланцу. У првој бици, која је била велика победа, генерал се није узносио. Други пут је претрпео неминовни пораз, али он га није сломио. Историјске прилике и светска политика допринели су поразу белог покрета, али генијални генерал Ларионов, који је симбол свих белих генерала, успео је да преокрене пораз на бојном пољу у моралну победу: организовао је спасавање огромног броја људи који су се пред Црвеном армијом сливали на Крим.
На Јалти, у наше време, у потрази за дубљим слојевима стварности, пролазећи кроз генералов бивши летњиковац, а каснији комунални стан, кроз Чеховљеву кућу, кроз текстове пронађених сећања и кроз конвенционалну научну конференцију „Генерал Ларионов као текст“, Соловљевљева истраживачка историја се грана у детективску и љубавну причу, а он сам продире до личности генерала. Научна истина за њега постаје егзистенцијална. Кроз другога он у овом роману стиже до себе.
(из Агоре)
Ларионов је Русија коју смо изгубили. Соловјов је Русија која још није изгубљена. Јевгеније Водолазкин гради мостове између њих. Онај ко жели да поверује у Русију, чилу духом, умну, са осећајем и савешћу, не сме да заобиђе књигу Јевгенија Водолазкина.
(Татјана Александрова)
Јевгеније Водолазкин сучељава два главна јунака и две епохе, два времена. Уочава се његова изузетна способност да о свему пише на лак, хумористичан начин. Чак и када описује трагичне и тешке догађаје, писац се игра, поиграва, шали и забавља: он пише роман са дозом префињеног хумора, кроз који, као поента, провејава иронија која прелази у сатиру и сарказам.
(Татјана Иванцева)
Како у роману постоји изузетно уверљива фабула и заплет, може се помислити да је на површини Акуњин. Али, ако се урони мало дубље, тамо је Зошченко. Комунални стан, кадети, научни свет, ако се на њих само мало пажљивије погледа, тамо је Булгаков.
(Ирина Крохова)
Ово је књига у којој се преплићу историја и роман, истовремено једно друго градећи и разграђујући. Техником приповедног огледала аутор усмерава судбину двојице јунака тако да се оне прожимају и једна другу објашњавају. Док млади историчар Соловјов пише докторску дисертацију о белогардејском генералу Ларионову, слажући коцкице његовог живота он истовремено истражује и свој сопствени. Идући за историјским траговима Ларионовљевих битака и приватног живота, млади Соловјов прелази пут од Петрограда преко Јалте до родног места које ће се указати као чвориште за разумевање како сопственог живота, тако и мистерије генераловог опстанка након победе Црвене армије.
Историја у овој књизи представљена је као наука која нема никаквог смисла ако само набраја чињенице из прошлости, а не даје нам одговоре о нама самима данас. Млади научник успео је да разреши сложен научни проблем тек оног момента када је разумео свој живот. Али, правац у којем ће даље ићи могао је да одреди само захваљујући историјској животној истини коју је сазнао…
(Наташа Анђелковић, Блиц књига)
O књизи Отимање Европе
Отимање Европе је роман који би сваки Србин морао да прочита, након чега би се, сигурна сам у то, осетио поносним што припада народу чије је постојање и понашање повод да се раскринкају они који су у савременом свету заговорници рата, али и како би се, на таквом фону, истакли и они који им се по сваку цену супротстављају.
Тема романа Отимање Европе јесте, пре свега, борба против милитаризма и модерног колонијализма, као и тежња да се створи јака, снажна, уједињена и независна Европа, изграђена на принципима једнакости, слободе и правде.
Таква Европа, многонационална али јединствена, она која уважава различитости и има исте аршине за све, идеал је свих њених становника, или бар оних који спадају у најумније, најнапредније и најплеменитије.
(Виолета Милићевић)