О фестивалу са озбиљним комплиментима говоре новосадски средњошколци – некадашњи и приправници за будуће учеснике Прозефеста… Ево неколико утисака из Јовине гимназије:
ПРОЗЕФЕСТ ИМ JE ОДРЕДИО ЖИВОТНИ ПУТ
Алекса Николић, данас студент књижевности, некада ђак Гимназије „Јован Јовановић Змај” први пут је на фестивалу учествовао када је био трећи разред гимназије:
„Од тада је прошло четири године током којих сам постепено почео да увиђам значај тог тренутка. Сви догађаји тад су ми изгледали као забава и случајност – то што је професорка изабрала баш нас, што смо били примљени у Културном центру, што смо добили књиге, што нам је било омогућено да причамо са писцем, сами, очи у очи, то што смо имали прилику да својим питањима јавно износимо лично виђење савремене књижевности, и то што смо ми ученици, након званичног фестивалског програма, имали прилику да једни другима читамо нашу прозу. Данас, за неке од тих ствари мислим да су ништа мање до чиста смелост, како гимназијалаца, тако и организатора.
Прве године нашег учествовања, друг и ја смо имали прилику да разговарамо са новосадским писцем Фрањом Петриновићем, са којим смо се пре Фестивала нашли и уживо причали. До тог момента, за нас је сваки писац живео у неколико редова његове биографије, а тад је он одједном проговорио, објашњавао нам, смејао се с нама за истим столом. Читали смо му из погледа и мимике шта воли и шта мисли. Били смо жутокљунци, мало чега свесни, зато нам је то и пало тако лако. Можда је баш у том дану почела да зри моја жеља да се једног дана посветим књижевности, што данас, након четири године, на најбољи могући начин и чиним, студирајући је.
Наредног априла, неколико нас из гимназије је добило шансу да током Фестивала води разговор са тадашњим добитником НИН-ове награде, Александром Гаталицом. Сем разговора који смо са њим водили на Фестивалу и у Гимназији, нисмо имали прилике са њим насамо да прозборимо. Као успомену на нас оставили смо му шкакљиво питање о томе како себе позиционира у троуглу између Киша, Андрића и Црњанског, које му вероватно ниједан критичар не би поставио, јер је то питање – тек данас схватам – самовредновања.
Два писаца, са којима смо се, дакле, упознали, нису били од оних скептичних по питању учествовања гимназијалаца, нити су нам отворено говорили о својим утисцима поводом тога, али су њихови двадесетоминутни одговори на наша питања довољно рекли о томе. Наше смеле претпоставке о њиховим књижевним узорима, наша повезивања њихових мотива са оним што као млади другачије видимо и у стварности, и у књижевности, били су нешто свеже, позитивно наивно, што их је покретало да поново мисле о својим делима из неке друге визуре – наше визуре, која није оптерећена баластом одговорности једног критичара. Они који су на Фестивалу наследили моју генерацију, након што смо матурирали, причали су ми о писцима који су можда били сумњичави поводом таквог формата Фестивала, али су после неколико ученичких питања схватили да треба да замоле да питања не буду толико тешка или да отворену кажу да нека запажања нису ни сами препознали у сопственим делима. То се десило са Отом Хорватом и руским писцем Јевгенијем Водолазкином.
Неки од оних који су као ученици учествовали на Прозефесту, завршили су у свету књижевности – студирајући, пишући, бавећи се критиком. Један сам од њих. Али, нисмо ми највеће његово богатство. Најдубљи смисао овог Фестивала је у томе што он ствара шачицу будућих читалаца који ће читати добру књижевност – класике сваког времена. То је оно што, у најмању руку, спасава читалачки укус једног друштва да не срља у потпуни кич, али, што је најбитније, а неки се са тим неће сложити, прави критичну масу мислећих у једном друштву, који су потребни да оно стално постаје боље. Зато овај Фестивал нема такмаца јер то не може да учини ниједан програм школске лектире, ниједан професор понаособ. Зато смо ми, који смо прошли кроз овај Фестивал, бескрајно захвални, и зато се сваког пролећа враћамо у његове `клупе`.”
Прозефест одредио је професионални и животни пут и Дивне Стојанов. Ова, такође некадашња ученица Јовине гимназије, данас је студент прве године драматургије на Академији уметности у Новом Саду:
„Учествовала сам на 8. и 9. Прозефесту. Заједно са друговима из разреда сарађивала сам са писцима Мирославом Демаком, Петром Милошевићем, Јевгенијем Водолазкином и Ото Хорватом те са Николом Маловићем у оквиру Фестивала. Писци су били расположени за сарадњу са нама ученицима, задивљени нашим зрелим размишљањима и тумачењима њихових речи. Често су истицали да сами књижевни критичари понекад нису примећивали оно што ми јесмо. Приступали су нам као себи равнима. Прозефест сам чекала како бих причала са писцима за које смо схватили да су људи толико слични нама. Научили смо да размишљамо изван школских анализа, уочавамо, повезујемо и питамо. Мало смо се били навикли и да будемо хваљени. Прозефест ми је дао прилику да уживо видим свет књижевности и убедио ме да желим ту да нађем место и себи. Научио ме је чак и да говорим полако те да се велики писци не рађају, него настају трудом, радом, читањем и размишљањем.”
Давид Дрвар, још увек ђак Јовине гимназије, каже: „Заинтересовао сам се за Прозефест јер желим да, разговарајући са писцем, премостим простор који дели аутора од самог дела и читаоца. И уз најбоља предавања и анализе, тај мост често није лако прећи у редовној настави. За Прозефест се припремам тако што читам књиге које нам је Културни центар Новог Сада на време обезбедио, записујем своје недоумице и бележим интересантна поглавља. Касније планирам да заједно са другим учесницима разменим утиске.”