„Не постоји ‘тема број један за сваког писца’, књижевност је поље слободе на ком нису дозвољени, ни идеолошки, ни тематски императиви. Све теме подједнако су легитимне. У прагматичном смислу, литература, па ни литерарна метафора, никада нису биле јаче од реалности, па нису ни данас.“

  Кажу да је млади Кецмановић омиљени писац међу младима. Сам ће то моћи да провери овог априла међу новосадским средњошколцима а до тада, ево како размишља о писању и читаоцу, темама као књижевним императивима и метафорама, бруталној стварности и шта би увек препоручио за читање.

 Vladimir Kecmanović 1

Не постоји тема број један за сваког писца, књижевност је поље слободе на ком нису дозвољени, ни идеолошки, ни тематски императиви. Све теме подједнако су легитимне. У прагматичном смислу, литература, па ни литерарна метафора, никада нису биле јаче од реалности, па нису ни данас. У вишем, ванвременом смислу, биле су јаче, јаче су данас, и биће јаче увек – до смака света, па и након њега… Књижевност није једини излаз из наше дистопије, али јесте један од излаза.

Сваки писац, био тога свестан или не, пише за самог себе. Што онај који га чита има укус сличнији његовом, то је ближи идеалном читаоцу. И ја пишем онакве књиге какве бих волео да прочитам и верујем да моји читаоци воле писце које волим и сам. Већ дуго препоручујем књиге Бог малих ствари Арундати Рој и Велика свеска Аготе Криштоф јер мислим да – иако јесу познате и читане – нису ни читане ни познате колико заслужују. Писци којима се враћам су, пре свих, Маркес, Андрић, Киш, Селимовић, Црњански, Кафка, Шекспир, Есхил, Софокле, Гогољ, Достојевски, Чехов, Ками, Драгослав Михаиловић…”