Дејан Трајкоски (1977, Прилеп) познати je македонски писац млађе генерације. Дипломирао je филозофију.
Аутор je романа Истина, љубав (Рашомонијада) (2012) и Неверство (2014) који je преведен на јерменски, енглески, албански и српски.
Идејни je аутор и директор Интернационалног књижевног фестивала ПРО-ЗА Балкан. Власник и уредник издавачке куће „Прозарт медиа”, члан je Интернационалне федерације филмских критичара ФИПРЕСЦИ, Друштва македонских писаца и македонског ПЕН центра.

О роману Неверство

Нови роман Дејана Трајкоског тематизује једну од увек актуелних тема савремене књижевности, a то je дезинтеграција идентитета у сусрету са Другим светом, који неминовно доводи до разарања оних суштинских својстава једног људског бића: љубави, верности, идеала, слободе, људске индивидуалности.
Сама радња романа смештена je у временске оквире од почетка друге деценије 20. века, пa до настанка Краљевине СХС.
У тај период уграђени су основни наративни токови романа: невиност и идиличност прве љубави коју младић Соне осећа према Мени у закриљу сопственог дома – Македоније, Сонетово лутање као последица одбијања његове брачне понуде од стране Мениних родитеља због друштвеног статуса „сиромаха” и његов одлазак у Америку, у потрази за бољом будућношћу коју ће једном даровати Мени.
Међутим, други део романа поништава бајковиту атмосферу најављену Сонетовим рођењем као и сан о идеалима и чистој љубави, јер се тематско жариште помера на морално пропадање неискварене душе када се удаљи из матичног окружења и ступи на „туђи терен”. Ha том простору непознате Америке, све моралне вредности постају деградиране у „изврнутом огледалу”: свакодневицу Сонетовог живота испуњавају алкохол, похотне жене, „људи којима je долар тотем”…, a његово неверство није оличено само у неверству према жени коју воли, него и у неспособности да остане веран сопственом Бићу и сопственим сновима – зато страда у провалији Историје и неповратно губи себе.
Уочљив je тај историјски цинизам код Трајкоског кроз цео роман. И у ствари, цео роман може да се сматра расправом са цинизмом историје, који у односу на цинизам слабости (једна шопенхауерска неспособност за верност) људског бића – изгледа бесмислен.
Све у свему, Неверство Трајкоског најављује у потпуности зрелог прозног аутора, који је за мене изузетно пријатно изненађење. И изузетна појава у нашој књижевности, јер се не задовољава традицијом, али је ни не одбацује: тражи нову форму и већ је крочио ПРЕКО прага њезиног открића.

Венко Андоновски (из поговора српском издању)

У архетипској причи коју нам приповеда Трајкоски, образовани читалац може да се уплете у море литерарних асоцијација, али утиском ипак доминирају лепота поетског језика, те ореол давних скаски и легенди
Љубавници око којих се конструише радња зову се Соне и Мена, призивајући Сунце и Месец, a за њима и Жозеa Сарамага. У роману се доминантно смењују деонице које прича наратор са оним које прича Соне, што ствара додатну динамику. Такође, они нису и једини приповедачи, али ово није место где треба открити баш све. Иако смештен у релативно рецентну прошлост, барем у историјском смислу, Неверство је роман из кога избија дах давних легенди. У лиричним реченицама овог романа има нечег од кадрова из филмова Милча Манчевског.
Нарочито мајсторство аутор показује у суптилном преплитању детаља и чињеница који се односе на време радње, a који имају историјску, пa чак и политичку тежину. Ово, наиме, није класични историјски роман, наслања се на архетипске и универзалне теме, пa би погрешна нота у овом смислу звучала нарочито криво, али овде тога нема.

Мухарем Баздуљ (Политика, 2019)

Ту је и народна мудрост (на пример, речи Сонетове бабе) којој су супротстављене филозофије Ничеа и Шопенхауера, дате у оним деловима у којима се наратор обраћа или у епизодама у којима Соне преиспитује своју љубав и верност. У овом делу Трајкоски се одлучује за интересантан поступак: пре свега, намеће се утисак да је наратор свезнајући, да би се касније испоставило да и он показује знаке сумње, па чак и то да му може бити одузет и глас и право да прича причу. Ова „расположења” се смењују као на филмском платну, скоро као поступцима филмске монтаже, што је само још један додатак једноставној комплексности делу Дејана Трајкоског.
Књига се чита брзо, читалац лако улази у Сонетов свет, али, такође, и у Менин, а тамо га чекају изненађења и путовања, која се налазе у распону од бајке до историје, са много љубави, традиције и цинизма.

Александра Јуруковска