Милутин Ж. Павлов рођен је 27. марта 1943. године у Кикинди. Школовао се у Пожеревцу, Кикинди, Зрењанину и Новом Саду. Дипломирао је студије глуме 1966. у класи Љубице Раваси.
У периоду од 1966. до 1972. године радио је као глумац у Вршцу и Лесковцу, где је био и драматург. После тога се посвећује књижевном стварању.
У Друштво књижевника Војводине примљен 1971. године.
У Кикинди ради са младима при Културно-пропагандном центру; потом је именован за директора те установе. Иницирао је отварање Дома за младе у Кикинди и покренуо је Одељење за издавачку делатност, са редовним изласком часописа за културу, уметност и друштвени живот СТАВ, чији ће бити главни и одговорни уредник до 1982. године. Од 1982. до 1986. био је секретар Самоуправне интересне заједнице за културу у Кикинди. Од 1986. сели се са породицом у Нови Сад и ради као новинар. Кратко време уредник је емисије за културу и уметност Спектар Радио Новог Сада. После шест месеци именован је за секретара Културно-просветне заједнице за град Нови Сад (1986–1990). Одлуком Колегијума РТС-а 1990. именован је за помоћника главног и одговорног уредника у звању Уредника специјалног програма, до пензионисања 1998. године.

Павлов је објављивао поезију и прозу у готово свим значајнијим листовима и часописима који су излазили у бившој Југославији. До сада је објавио књиге:

Поезије: Тишина говори о људима (са М. Миленковићем, П. Зупцем, С. Митићем и В. Р. Туцићем), Зрењанин 1964; Ватра зрелог багрема, Зрењанин 1973; Жени сам рекао љубав, Београд 1977; Над глином жито, Кикинда 1986; Бела јесен у новембру, Нови Сад 1990; Пас изгубљеног човека, Нови Сад 2014; Све птице из дединог шешира (стиховане заврзламе за децу), Нови Сад 1998;

Прозе: Разазнајем торњеве, Нови Сад 1971, Нови Сад 1989; Кловнови долазе у подне, Кикинда 1982; Духови картонског кофера, Нови Сад 2005; Ципеле враног коња, Нови Сад 2006; Жути фијакер, Нови Сад 2008; Добошарије, Нови Сад 2008; Теретни воз, Нови Сад 2017;

Романе: Суви жиг књиге другова, Нови Сад 1979; Шармер мале вароши, Нови Сад 1990; Нови Сад 1995; Распут, Нови Сад 1994; Велизар и Ђурђица, Нови Сад 2000; Галоп господина Ареса, Нови Сад 2003; Небо је велико дугме, Нови Сад 2006; Добошарски понедељак, Нови Сад 2009; Костим на сцени дивљих ружа, Нови Сад 2011;

Есеја: Есеј о глумцу, Нови Сад 2000; Мајстори плавих виолина, Нови Сад 2017;

Публицистика: Северни ревир белог рудара (1975);

Радио-драме и драме: Зар је важно ко краде Мариолине каранфиле; Син; Живо месо; Гвоздени дрвосеча, Станица стакленог воза игране у Новом Саду, Скопљу, Зрењанину и Беочину;

ТВ драма у два дела Књига другова (РТВ Нови Сад, режија Марио Фанели) приказана на ЈРТ шеми 1979. и потом репризирана.

Добитник је брајних награда и признања: Бранкова награда Матице српске за оглед, 1964; Исак Самоковлија, 1976; Октобарска награда града Кикинде, 1979; Годишња награда Радио-телевизије Србије, 1992. и 1994; Награда Драгојло Дудић за роман Распут, 1993; Сигридруг на Фестивалу монодраме за децу Змајевих дечјих игара, 1996; Златно перо Културно-просветне заједнице Пожаревац, 2000, Награда Карољ Сирмаи за збирку приповедака Ципеле враног коња, 2007; Лаза К. Лазаревић за приповетку, 2015; Сима Цуцић за животно дело, 2017; Небојша Деветак за најбољи прилог у часопису Траг за 2017. годину.
Поезија, проза и огледи превођени су на мађарски, немачки, руски, румунски, албански, македонски и јерменски језик.
Живи у Новом Саду.

milutin-z-pavlov

О књигама

Павлов не припада армији муцавих приповедача, јер своју прозу боји фином иронијом, прецизном опсервацијом и неком срезаношћу у тону, тако да проза добија у самосвојности и допадљивости.

Драгомир Попноваков

Милутин Ж. Павлов садржину приповедака, њихову пуноћу и значење, не претпоставља форми већ се удаљава и од жанровских одредишта као и од иманентности било којег владајућег концепта у прози.

Миленко Сташевић

Јединствени свет: паора, кочијаша, боктера, шинтера, бекријаша…, који нам, као метафоричку стварност подастире, Павлов траје и истрајава, пати, радује се и вегетира у чудесним, панонским месечинама, које изгледају као да сањају саме себе, у кишама које толико падају да пробијају време и наговештавају други потоп, у летњим, панонским припекама, које као да заустављају и ток времена…

Стеван Вукајловић

Сместио је у свој приповедачки калеидоскоп Милутин Ж. Павлов сличице детињства, прве и најважније спознаје света, маловарошке чудаке и филозофе, цивилизацијске сударе, схватања и несхватања, могуће одговоре на неразумност и хировитост живота, тегобност несхваћености, коње и бицикле, куће и улице, маловарошку филозофичност и недохватност сањаног и могућег.

Фрања Петриновић

Умеће писања кратке приче Милутин Ж. Павлов је наследио необјашњивим транспоновањем енергије од свог великог учитеља, онога који је написао да је „краткоћа сестра талента“, Антона Павловича Чехова. Какав учитељ, такав ученик. У нас, у овим пределима, нема бољег мајстора прозног краткописа од Милутина Ж. Павлова.

Перо Зубац

Милутин Ж. Павлов остварио је необичну књигу која се чита, зачитава и пролистава, а из ње навиру људи и животи. Ко прочита, радоваће се, ко не прочита, на губитку је.

Сава Бабић

Прицепљен на урођени уметнички таленат, аутор је прошао дуг пут сазревања и узрастања до највиших врхова српске књижевности, пут који је започет збирком приповедака Разазнајем торњеве, а који се, верујем, Теретним возом неће завршити.

Спасоје Граховац

Милутин Ж. Павлов је необичан књижевни случај. Песник, приповедач, романсијер, есејиста, драмски писац… Нисам прочитао све његове књиге, али већину јесам. Посебно су ми занимљива два његова романа која су неправедно скрајнута: Шармер мале вароши и Галоп господина Ареса… У Милутина ушо ђаво и није му мира дао док није исприповедао повест о Мити Копрцану, касапину, гробару, шармеру и пичвајзеру, директном потомку банатског Гаргантуе или Пантагруела, а можда и обојице…

Анђелко Ердељанин

(…) указао бих на виртуозни, језички и логички синкопиран, рукопис Милутина Ж. Павлова, читавим током писања једном руком, одјекује безбројним људским гласовима, делујући на нас очаравајуће попут некаквог паноптикума (илити покретне изложбе реткости) у којем препознајемо човека Војводине и његову вечиту жудњу да буде у свету и да се у њему одржи као онај који воли, а не онај који мрзи.

Вујица Решин Туцић

Распут Милутина Ж. Павлова чита се у даху као све сочне мада сурове и непоткупљиве књиге о нашој трагедији у овоме веку.

Милан Ненадић

Све ми се чини да је објављивање овога романа битно као скорашњи датум: овде није било времена за домишљања, све се казује, изгледа, пред први и потоњи трен сусрета са смрћу. Као у Андрићевим записима и прозама Угринова: чека нас, вечито, тек бели зид одласка, нирване, нестајања.

Драшко Ређеп

Покушавајући да својим јунацима досегне границе националне и историјске катарзе, Павлов у роману модерне фактуре, фрагментарном и временском дисконтинуитету, успева да из перспективе једне мале, породичне и паланачке, историје обухвати огромно и богато историјско наслеђе, рукавце, беспућа, успоне и падове… и све оно што је живот на овим просторима чинило вечитим изазовом људскости, морала и етике. Избегавајући замке идеолошког и историографског Павлов ствара оргиналан амаркорд војвођанског живота у коме све, па и најмањи детаљ, има своју функцију

Петар В. Арбутина