Виктор Јерофејев

Виктор Јерофејев (Москва, 1947). Рођен је у породици политичког помоћника Молотова и личног Стаљиновог преводиоца на француски језик. У детињству је неколико година са родитељима живео у Паризу. Године 1970. завршио је Филолошки факултет московског државног универзитета Ломоносов, а затим и магистратуру на Институту светске књижевности. Магистар је филолошких наука. Јерофејевљеви чланци почели су да се објављују у периодици почевши од 1968. године.

Постао је познат захваљујући објављеном есеју у часопису Књижевна питања о стваралаштву Маркиза де Сада (1973) Маркиз де Сад, садизам и XX век. Одбранио је докторску дисертацију Достојевски и француски егзистенцијализам, 1975. године.

Оснивач је књижевног алманаха Метропол. Године 1979. био је избачен из Савеза писаца СССР због учествовања у самиздатском алманаху Метропол и све до 1988. године његова проза није објављивана.

Године 1990, најпре у Паризу, а затим и у Русији, објављен је роман Руска лепотица, од тада преведен на више од двадесет језика, те постаје међународни бестселер.

По причи В. Јерофејева, Живот са идиотом композитор Алфред Шнитке компоновао је оперу, чије је премијерно извођење било у Амстердаму 1992. године. Годину дана касније, 1993. године, по истој причи режисер Александар Рогошкин снимио је истоимени филм. Осим Руске лепотице, у Русији, а такође и у Европи и у САД (где Јерофејев често држи гостујућа предавања на универзитетима) објављене су му књиге прича, зборник књижевно-филозофских есеја У лавиринту проклетих питања, роман Страшни суд (1996). Међу његовим књигама су и Руски цветови зла, Мушкарци, Пет река живота, Енциклопедија руске душе, Акимуди…

У периоду од 1994. до 1996. године у Москви су објављена његова тротомна сабрана дела. Од 2019. године у издавачкој кући РИПОЛ-класик излази 14 књига КОЛЕКЦИЈЕ ЈЕРОФЕЈЕВА: приче, романи и есеји.

Његов аутобиографски роман Добри Стаљин преведен је на многе језике, укључујући и грузијски превод, објављен 2018. године. Нови роман Ружичаста мишица (2017) исповест је једанаестогодишње девојчице, чије се интелектуално-емотивне способности налазе на граници између Алисиних и Лолитиних.

Године 2018. објављена је његова књига књижевно-филозофских есеја Пукотина, а 2019. године излазе књиге Руска апокалипса – размишљања о Русији и Светлост ђавола – ауторова путовања по читавом свету.

Аутор је телевизијске емисије Апокриф (1998–2011) на каналу Култура, као и радио – емисије Енциклопедија руске душе (2004–2007) на радио Слободи.

Добитник је Награде В. В. Набоков (1992), Награде Н. В. Гогољ (2018) и Међународне књижевне награде „Милован Видаковић“ (PROSEFEST, Нови Сад, 2019) за роман Ружичаста мишица.

Носилац је француског Ордена уметности и књижевности (2006) и Ордена витеза легије части (2013), а такође и највећег пољског одликовања Крст Командора „За заслуге“ (2014).

У Србији су му објављене књиге: Анино тело и крај руске авангарде (Књижевна реч, Београд, 1998); Руски цветови зла (Zepter Book World, Београд, 1999); Енциклопедија руске душе (Геопоетика, Београд, 2001); Мушкарци (Плато, Београд, 2002); Руска лепотица (Плато, Београд, 2003); Пет река живота књига волшебних путовања (Геопоетика, Београд, 2003); Добри Стаљин (Геопоетика, Београд, 2004); De Profundis (Геопоетика, Београд, 2007); Тело (Геопоетика, Београд, 2016); Ружичаста мишица (Геопоетика, Београд, 2018).