Виктор Јерофејев

Рођен је 19. септембра 1947. године у Москви у породици политичког помоћника Молотова и личног Стаљиновог преводиоца на француски језик. У детињству је неколико година са родитељима живео у Паризу. Године 1970. завршио је Филолошки факултет московског државног универзитета Ломоносов, а затим и магистратуру на Институту светске књижевности. Магистар је филолошких наука. Јерофејевљеви чланци почели су да се објављују у периодици почевши од 1968. године.
Постао је познат захваљујући објављеном есеју у часопису Књижевна питања о стваралаштву Маркиза де Сада (1973) Маркиз де Сад, садизам и XX век. Одбранио је докторску дисертацију Достојевски и француски егзистенцијализам, 1975. године.
Оснивач је књижевног алманаха Метропол. Године 1979. био је избачен из Савеза писаца СССР због учествовања у самиздатском алманаху Метропол и све до 1988. године његова проза није објављивана.
Године 1990, најпре у Паризу, а затим и у Русији, објављен је роман Руска лепотица, од тада преведен на више од двадесет језика, те постаје међународни бестселер.
По причи В. Јерофејева Живот са идиотом композитор Алфред Шнитке компоновао је оперу, чије је премијерно извођење било у Амстердаму 1992. године. Годину дана касније, 1993. године, по истој причи режисер Александар Рогошкин снимио је истоимени филм. Осим Руске лепотице, у Русији, а такође и у Европи и у САД (где Јерофејев често држи гостујућа предавања на универзитетима) објављене су му књиге прича, зборник књижевно-филозофских есеја У лавиринту проклетих питања, роман Страшни суд (1996). Међу његовим књигама су и Руски цветови зла, Мушкарци, Пет река живота, Енциклопедија руске душе, Акимуди…
У периоду од 1994. до 1996. године у Москви су објављена његова тротомна сабрана дела. Од 2019. године у издавачкој кући РИПОЛ-класик излази 14 књига КОЛЕКЦИЈЕ ЈЕРОФЕЈЕВА: приче, романи и есеји.
Његов аутобиографски роман Добри Стаљин преведен је на многе језике, укључујући и грузијски превод, објављен 2018. године. Нови роман Ружичаста мишица (2017) исповест је једанаестогодишње девојчице, чије се интелектуално-емотивне способности налазе на граници између Алисиних и Лолитиних.
Године 2018. објављена је његова књига књижевно-филозофских есеја Пукотина, а 2019. године излазе књиге Руска апокалипса – размишљања о Русији и Светлост ђавола – ауторова путовања по читавом свету.
Аутор је телевизијске емисије Апокриф (1998 – 2011) на каналу Култура, као и радио – емисије Енциклопедија руске душе (2004 – 2007) на радио Слободи.
Добитник је Награде В. В. Набоков (1992), Награде Н. В. Гогољ (2018) и Међународне књижевне награде „Милован Видаковић“ (PROSEFEST, Нови Сад, 2019) за роман Ружичаста мишица.
Носилац је француског Ордена уметности и књижевности (2006) и Ордена витеза легије части (2013), а такође и највећег пољског одликовања Крст Командора „За заслуге“ (2014).
У Србији су му објављене књиге: Анино тело и крај руске авангарде (Књижевна реч, Београд, 1998); Руски цветови зла (Zepter Book World, Београд, 1999); Енциклопедија руске душе (Геопоетика, Београд, 2001); Мушкарци (Плато, Београд, 2002); Руска лепотица (Плато, Београд, 2003); Пет река живота књига волшебних путовања (Геопоетика, Београд, 2003); Добри Стаљин (Геопоетика, Београд, 2004); De Profundis (Геопоетика, Београд, 2007); Тело (Геопоетика, Београд, 2016); Ружичаста мишица (Геопоетика, Београд, 2018).

О књигама

Енциклопедија руске душе

Виктор Јерофејев, један од најконтроверзнијих руских савремених писаца, пише талентовану и препознатљиву уметничку прозу, и у исти мах наступа као озбиљан књижевни критичар и теоретичар. То је комбинација у духу најбоље традиције руске културе (Розанов, Шкловски, Тињанов), где књижевност, њена теорија и историја, стоје раме уз раме, неосетно прелазећи једна у другу, међусобно се оплемењујући и обогаћујући.
Пробијајући се кроз честар Јерофејевљевог текста, често спорећи с његовом отвореном иронијом и аутоиронијом, неспутаним цинизмом и аутоцинизмом, запињући о драстичне реплике свих слојева живота, идеологије, уметности (укључујући ту и одморишта најнежнијег лиризма, стилске истанчаности и освежавајуће млазеве прштећег хумора), осећамо да се пробијамо према светлу, према излазу из мрачног тунела.

Драгиња Рамадански, из књиге, 2001.

Мушкарци

Збирка трансжанровских текстова која се зове Мушкарци само зато што некако мора да се зове, дочим се заправо ради о freestyle разматрању најразличитијих тема? Хм, Мушкарци јесу све то, и штошта још, али су пре свега очаравајући пример зрелости, самосвести и ауторске остварености једног гипког духа удруженог с експлозивним списатељским талентом и оном „ох, тако руском“ способношћу да се ствари сагледају из заумног угла а да се остане у потпуности веран „реалистичком приповедању/есејизирању“.

Теофил Панчић, Време, 2002.

 

Јерофејев акумулира оштроумни каламбур, бритки парадокс и (не)појамни цинизам. Творац је личне филозофске теорије, докурцизам, која је знак слома и додиривања дна. Ту класичну руску смрт Јерофејев превладава виталним цинизмом који је врхунац, симбол интелектуалне супериорности виспреног аналитичара народа и века у коме је поникао.

Милан Живановић, Дневник, 2003.

 

Пет река живота

Јерофејев је ових пет „речних путописа” поређао логиком романописца у ону врсту прозног обрасца који роману не дугује ништа, а позајмљује му, без најамнине, „крила приче” и „мали падобран”, којим роман може да лети и приземљује се у својим „јаловим пословима” утицања и отицања из једног у други лик текста. Зато Јерофејев и смотава своје путописе у ролну романа. У његове ненаменске посуде за „анализу” онога што се назива „бетоном руског мита”, или „аутострада суза”. Оно што се изнутра, иза текста, спрема за „смртну тугу и цинични осмех”. У извесном смислу ово је и роман постмодернистичког поимања игре, рецимо, скривалице, али и роман о афричкој бирократији у фрагментима. Роман који се чита као што се лиже сладолед или пије капибас. Сав у сликама „обећаних изненађења”. И реке живота, као области романа.

Зоран М. Мандић, Дневник, 2003.

Добри Стаљин

Овај роман Виктора Јерофејева можда је прекретница за оно што ће нам од овог аутора убудуће стизати.
Књига која исповеда (ауто)биографију једне породице, са презименом онога који ју је и написао. И колико год већ мото романа покушавао да роман удаљи од фактографије, тај једноставни и изврсни мото није тачан! Но, припишимо га пост-постмодерни.
Паралелна прича о сопственом оцу и оцу нације (Стаљину) историја је Совјетског Савеза, дипломатије, Истока и Запада. Овде је симболично оцеубиство једнако природној смрти Вође. Отац је господин дипломата, по дефиницији, ипак, послушник режима. Син је опозиционар, он уништава очеву каријеру, али и бива храбар да не приставши на понуду власти на изгнанство, парадоксално, „избави“ обојицу.
Био то дуг Јерофејева оцу или не, Добри Стаљин је, у свему, изврсна књижевна творевина, и својеврсна студија о родитељству („Могу ли се родитељи сматрати људима?“, пита се аутор.)
И у овом је роману Јерофејев, можда само мање експлицитно, дрски провокатор, али је и суптилни психоаналитичар који је увелико пребегао у литературу. Укратко – мање разрачунавања а више надокнађивања. Нарочито у емоцијама.

Владислав Бајац, из књиге, 2005.

Изграђујући роман (аутобиографију) на мотиву сукоба оца и сина, темељног не само за руску књижевност (Тургењев, Достојевски, Бели), већ и за најбитније токове савремене прозе (у којима је филозофија замењена психоанализом), Јерофејев је, као и увек, истовремено приповедач, критичар и теоретичар. Испитујући однос (историјске) истине и (митологизујуће) фикције у култури и политици, али и у људском уму, он осмишљава успомене помоћу измишљених догађаја. „С парчетом огледала из Андерсенове бајке у срцу“, овај словенски литерарни Диоген, апатрид заљубљен у неку непостојећу Русију, све испитује кроз свифтовску лупу наказности; он је парадоксалан уметник, истовремено промућуран и заслепљен, привлачан и неподношљив.

Весна Тријић, Блиц, 2005.

Овај незаобилазан роман, ремек-дело сазревања једног моћног писца, такође је делом својеврстан наставак Енциклопедије руске душе утолико што изнова џара по њеним осетљивим тачкама и историјским оптерећењима; Јерофејевљеви су редови, рецимо, о томе зашто „руска душа“ дан-данас у дубини обожава суровог грузијског Хазјајина и за ове крајеве врло поучно штиво… Уосталом, Совјетског Савеза одавно нема, али „совјетски човек“ и даље је ту, баш као и његова живописна балканска варијанта. Тај се поредак са оријенталном лакоћом играо појединачним људским судбинама: то је било страшно за живот, али су писци попут Јерофејева макар успели да трансцендирају те повести о безбројним и умало па безименим „сламкама међу вихорове“ у литературу какву не пише нико други и нигде другде, каква се ваљда и не може писати без искуства заморчића у једном махнитом историјском Експерименту.

Теофил Панчић, Време, 2005.

Роман Добри Стаљин свакако је штиво којим ће Јерофејев стећи нове поклонике. Овај роман, који је пикарска мешавина аутобигорафије и фикције, у којој аутор не штеди ни главног јунака, ни његове родитеље, а ни читаоца, јединствен је и у Јерофејевљевом опусу, али и у савременој руској литератури.

Сања Домазет, Данас, 2005.

 

De profundis

У вештом споју фантастике и реалности, Писац не крије своје интервентно присуство. Штавише, на најосетљивијим местима фабуле, он телепортује читаоца у мозак приповедача и скоро цинично демонстрира технологију кројења приче. То изненадно присуство доводи читаоца у позицију да пробија носем театарске кулисе …
Али уместо сновидних предела – њега чека огољена провокација кошмара…
Рекло би се да Писац данашњице живи од фрустрација својих јунака. Прочитајте задње реченице ових прича: (сваки) јунак је (замало) умро!

Драгиња Рамадански, из књиге, 2007.

 

Тело

Много се тога променило од 1979. године када су Виктора Јерофејева, једног од покретача књижевног часописа Метропол, избацили из Савеза писаца СССР, али упркос свему он и даље остаје enfant terrible руске књижевности, спреман да сваки пут изнова изненади читаоце својом прозом. Он остаје доследан себи, одбијајући да се уклопи у књижевни мејнстрим, успевајући не само да задржи своје старе поклонике, који га управо због бунтовног духа, непокорне речи и мисли воле, већ и да привуче младу публику двадесет првог века.
Јерофејев је и даље забаван, бритког језика, проницљивог ума и прецизних запажања, мајстор кратке форме који, деценијама доследан себи, истовремено успева да иде у корак с временом настављајући да шокира конзервативно јавно мњење и својим вербалним таласањима тресе кавез с медведима.

Наталија Ненезић, из књиге, 2016.

 

Ружичаста мишица

Ружичаста мишица је књига која прати путовање главне јунакиње девојчице Марусје кроз фантазијски свет у који бежи да би нашла начин да се носи са стварношћу у којој јој прети развод родитеља. Као зец Керолову Алису, Ружичаста мишица уводи Марусју у паралелни свет где ће проћи кроз иницијацијску стазу на путу до зрелости. (И проћи кроз фигуративну капију смрти која означава и њен прелазак у свет одраслих.) Изузетно живи и врцави дијалози су свакако једна од највећих врлина Јерофејевљевог стила, пуни ироничног нонсенс хумора карактеристичног за руску књижевност, као и динамично контрастирање слика из стварности и свакодневице, и уврнутог света „са друге стране“.

Настасја Писарев, Дневник, 2019.