Данас је одржан уводни програм четрнаестог Просефеста, посвећен недавно преминулом младом писцу из Босне и Херцеговине Бекиму Сејрановићу.
Путем званичног Јутјуб канала Културног центра Новог Сада публици су се обратили професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду Ђорђе Деспић и књижевници Срђан Срдић и Драган Бабић, који су разговарали о Сејрановићевом лику и делу, као и о роману „Љепши крај“.
Деспић је истакао да је „Љепши крај“ у критици означен као аутобиографски роман, будући да носи све ознаке свог аутора.
„Овај роман о сплину, бесмислу и празнини које приповедач осећа и које га апсолутно обухватају представљају не само извор његове непостојаности и нестабилности већ и његовог страха који се онда лечи, односно потискује аутодеструктивним понашањем. Он постаје свестан не само да више не може да распозна оно право ‘ја’, већ да то право ‘ја’ више не постоји, што није ништа друго до загубљени идентитет“, навео је Деспић.
Он је додао да је то један од трагичних парадокса овог романа – да имагинирање заустави живот и одрекне се будућности.
„Сејрановићев језик је јасан, тачан, директан, слика без улепшавања, сирово, било када су у питању особине и поступци јунака, било када су посреди еротски мотиви. Сваки од ових језичко-стилских решења, поступака и мотива савршено оправдавају ауторову интенцију, а то је верно дочаравање осећаја промашености и празнине, апатије и тескобе. Сејрановићев ’Љепши крај’ напросто плени и тера читаоце на читање у једном даху“, нагласио је Деспић.
Срђан Срдић описао је Сејрановића као једног од последњих романтичара које човек може да замисли у књижевности.
„Беким Сејрановић је био исто што и књижевност Бекима Сејрановића и обрнуто. Уопште није изненађујуће што су реакције толиког броја читалаца на његову књижевност биле скоро па углавном афирмативне. Он се обраћао свакоме ко би желео да чује њега као таквог, његову животну причу која је била у равни једног озбиљнијег авантуристичког филма“, казао је Срдић.
Он је истакао да Беким није био највећи писац кога можете да читате, али је дефинитивно био највољенији.
„Не могу да се сетим баш никога ко партиципира у овдашњим књижевностима, а да је изазивао такве неподељене реакције када је публика у питању. Нисам сигуран да ће Беким имати правих наследника у нашој књижевности. Он је просто један од оних људи који су били преаутентични“, изјавио је Срдић.
Драган Бабић је за Сејрановића рекао да је то био човек који је искрено веровао у своју књижевност, али и у књижевност као такву.
„Он је био човек који није имао негативан однос било критике било читалаца према себи и својој књижевности. Међу делима која су остала иза Бекима, сваки читалац или свака врста читаоца ће моћи да пронађе неки жанровски угао, неки тематски опсег или неку причу која ће њима бити довољно блиска да ће моћи са њом да се поистовете и да ће моћи да препознају његову књижевност као нешто што је заиста вредно и објављивања и читања“, навео је Бабић.
Он је закључио да је Сејрановић био један од оних аутора који су имали добар однос са читаоцима и коректан однос са критиком, али да није имао среће у том трећем аспекту рецепције, а то је у погледу добијања награда.
Овогодишњи Просефест одржава се од 16. до 18. децембра, а гости су Румена Бужаровска (Северна Македонија), Лана Басташић (Хрватска/Србија), Семездин Мехмедовић (Босна и Херцеговина), Дарко Цвијетић (Босна и Херцеговина), Карил Филипс (Велика Британија) и Јовица Аћин (Србија) – добитник Mеђународне књижевне награде „Милован Видаковић“.
Ана Суботић и Сандра Максимовић