фотографија: Hoda Afshar

Бехруз Бучани (23. јули 1983, Илам, Иран), курдско-ирански новинар, писац, филмски продуцент и борац за људска права и права избеглица. С магистратуром из области политичких наука, политичке географије и геополитике, основао је и уређивао друштвено-политички лист Wерyа (курдски: информисан, уман, мудар), који је промовисао курдски језик, културу и политику, због чега се нашао на мети иранских власти. Након што је фебруара 2013. године Иранска револуционарна гарда упала у просторије часописа и ухапсила његове сараднике, Бучани напушта Иран и пребацује се у Индонезију. Током четворомесечног боравка у Индонезији, два пута покушава да бродом дође до Аустралије. Први покушај завршава се бродоломом, а други изгнанством на острво Манус, малу покрајину у Папуи Новој Гвинеји, где је у сарадњи с владом Папуе Нове Гвинеје аустралијска влада као део такозваног Пацифичког решења отворила Регионални центар за процесуирање азиланата. Бучани остаје притворен на Манусу од августа 2013. до новембра 2019. године, када добија једномесечну новозеландску визу како би говорио на књижевном фестивалу. На Новом Зеланду је наредне године добио статус избеглице с могућношћу да поднесе захтев за стално боравиште.
Бучани редовно пише за Гардијан (The Guardian), а објављује и у Суботњем листу (The Saturday Paper), Хафингтон посту (Huffington Post), Новој Матилди (New Matilda), Фајненшал тајмсу (The Financial Times) и Сиднејском јутарњем веснику (The Sydney Morning Herald). За извештавање о људским правима добио је награду међународне организације за заштиту људских права Амнести интернешенал (Amnesty International – AI), као и Награду „Ana Politkovskaja“. Бучани је и корежисер документарног филма Чоука, реци нам колико има сати? (Chauka, Please Tell Us the Time?, 2017), а с позоришним писцем Назанином Сахамизадехом сарађивао је на представи Манус (2017). Бучани пише и поезију коју објављује на интернету.
Његова књига Нема пријатеља осим планина: записи из затвора Манус (2018) је у савезној аустралијској држави Викторији 2019. године освојила Премијерову награду за књижевност као и награду за најбоље дело некњижевне прозе, док је у савезној држави Нови Јужни Велс освојила Премијерову Специјалну награду за књижевност. Бучанијевим мемоарима додељена је и Награда аустралијске књижевне индустрије за најбоље дело некњижевне прозе, као и Национална награда за биографију.

ИСТИНОЗБОРЕЊЕ У ТАМНИЦИ ВРЕМЕНА

Нема пријатеља осим планина прати Бучанијево погибељно путовање преко Индијског океана, сведочи о ономе што се дешавало унутар затвора Манус, али нуди и критичка промишљања из перспективе азиланата и доприноси свеукупном знању о преплитању колонијалних историја, односима моћи, животу под непрекидним надзором, као и о успостављању и раскидању међуљудских односа у оквиру једног деструктивног система. Бучани описује систем који на разне начине дехуманизује азиланте, између осталог и тако што користи бројеве уместо њихових имена и присиљава их да живе у претрпаним и загушљивим просторијама, без адекватне хране, воде и санитарних услова.
Бучанијеви записи настали су у нади да ће језик уметности на много упечатљивији начин од језика новинарства аустралијској и светској јавности пренети праву слику и саопштити истину о избеглицама на острву Манус, људима који су заробљени у лимбу и који у неизвесности чекају у „тамници времена“. У складу с тим, Бучани у мемоарима оспорава како стереотипну представу о немоћној жртви, помало егзотичној избеглици која бежи с Истока на Запад, тако и представу о опасном, злонамерном мигранту који жели да „преко реда“ уђе у Аустралију. Бучани у књизи иступа као филозоф, интелектуалац, креативни стваралац, активиста који разоткрива насиље и тортуру спровођену над азилантима, као и свеприсутну колонијалну логику коју аутор види не само у односу Ирана и Ирака према Курдима, већ и у односу између Аустралијанаца и Папуанаца на Манусу, те у односу аустралијских досељеника према абориџинском становништву у Аустралији. Осим тога, из феминистичке теорије Бучани преузима термин „киријархални систем“ да означи казнени систем осмишљен тако да избеглицама одузме слободу и идентитет, а подстакне међусобну мржњу и нездраву конкуренцију.
У време када је новинарима био забрањен приступ на Манус, а медицинском особљу и социјалним радницима претила двогодишња затворска казна уколико у јавност изнесу информације о стању и дешавањима у Регионалном центру за процесуирање азиланата, процес настајања ове књиге и пут који је прешла од аутора до публике својеврсна је одисеја. Бучани је своје записе из затвора Манус писао на персијском, у тајности, на прокријумчареном телефону помоћу апликације WhatsApp, па их у виду порука слао преводитељки Мунес Мансуби (Moones Mansoubi), која их је потом обједињавала у ПДФ фајлове и прослеђивала преводиоцу Омиду Тофигијану (Omid Tofighian). Бучани је поруке понекад слао директно Тофигијану, обично додатне пасусе које је требало убацити у поглавља. Теме појединих поглавља одражавају конкретне догађаје и динамику односа у затвору, као и аустралијску политику према азилантима. Отуд се у овом делу приповедачка техника, стил и глас, које Тофигијан назива „надреализмом страве и ужаса“ , мењају у зависности од места и времена радње и услова у којима се Бучани налазио док је писао.
Превод Бучанијеве књиге на српски рађен је на основу енглеског текста No Friend but the Mountains (2018), који је једина објављена верзија. Иако с преводилачке тачке гледишта превод превода доводи до неизбежних губитака и несавршености, Бучанијев текст и на српском језику остаје савршено сведочанство једне нехумане политике и савршено средство путем којег избегличка прича може доћи до шире публике. Без обзира на став званичне аустралијске политике, аустралијска књижевна заједница прихвата Бучанија као значајног аустралијског писца, а његово дело Нема пријатеља осим планина сматра вредним доприносом жанру затворске литературе.

(Наташа Кампмарк)