Ото Олтвањи рођен је 1971. у Новом Саду. Одрастао је у Суботици, где је био активан на локалној стриповској и књижевној сцени. Студирао је енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, где живи од 1991. године.
Први роман му је, под псеудонимом, објавио новосадски Дневник две године након што му је као шеснаестогодишњаку прихваћен рукопис. Иако је објавио две приче у гласилу суботичког Друштва љубитеља научне фантастике „Метеор“ у другој половини осамдесетих, његова прва прича „Умирући лептир“ у званичној публикацији појавила се у априлу 1993. године. Од почетка деведесетих објавио је педесетак приповедака у часописима од Политикиног забавника до нишке Градине, и у антологијама од Тамног вилајета до Истинитих лажи, од којих су неке сакупљене у збирци Приче мистерије и магије (2017).
Писао је за Време, Pressing, Неон и Хупер. С илустратором Иваном Пејкићем радио је једну сезону ауторског серијала „Агенција за чудовишта“ за дечји лист Тик-Так.
Превео је књиге Златна крв Луцијуса Шепарда, Киша као метак Дејвида Шоа, This is Serbia Calling Метјуа Колина, Престоница насиља Џорџа Пелеканоса, као и Сва сирочад Бруклина, Не волиш ме још и Тврђава самоће Џонатана Летема.
Објавио је романе Црне ципеле (2005), Кичма ноћи (2010), Ивер (2015) и Поље медуза (2023). Године 2019. објавио је кримић за децу Како сам постао детектив.
Добитник је награда „Лазар Комарчић“ (2004) и „Љубомир Дамњановић“ (2004) и награде „Станислав Лем“ за фантастику у књижевности (2022).