Ирена Карпа

irena karpaИрена Карпа је рођена 8. децембра 1980. године у Черкасову, Украјина. Ускоро се, са породицом, преселила у Ивано-Франкивск, а потом у планински градић Јаремача на Крпатима. Завршила је средњу уметничку школу а 1998. године је уписала Француски језик на Кијевском универзитету, где је и магистрирала 2003. године (тема: Испољавање архетипа Велике Мајке у романима „Елементарне честице“ Мишела Улебека и „Дупли лавЈурка Издрика).

Од 1999. године је фронтменка алтернативног музичког бенда Фактично сами за који пише текстове и компонује музику. Група је до сада снимила неколико некомерцијалних видео-спотова и објавила четири албума. Њихова музика је мешавина индустријског рока, панка, хардкора и психоделичног трип хопа.

Ирена Карпа је освојила главну награду Гранослов на међународном такмичењу за младе писце, 1999. године, а 2002. године објављује своју прву књигу Znes Palenoho (Fiction for Idiots), која садржи новелу 50 минута траве и циклусе кратких прича Снови Јерихона и Мртвачева извињења.

Након дипломирања на универзитету путовала је годину дана по југоисточној Азији о чему је писала у роману Фројд би заплакао.

2005. године Карпа је почела да води тв емисију из културе Прва експедиција а исте године, у априлу, објављује роман Бисерни порно док са групом снима први албум на енглеском језику And I Made a Man.

У разним пројектима је учествовала као глумица, сценаристкиња, редитељка и ауторка музике за филмове.

Њен роман Фројд би заплакао је преведен на пољски, бугарски и руски језик.

Последњи роман Кучке добијају све (Bitches Get Everything) објављен је у јануару 2007.

Тренутно ради као слободна новинарка за неколико часописа и новина а њена група завршава албум на украјинском In Zhyr.

 

Критичари о књигама

Ово је краљица политичке некоректности и бестидности која гази традиционалну украјинску чедност (а заједно с њом и европску) босим ножицама неизлечиве Лолитице…. Ово је прва украјинска списатељица која се нашла у самом срцу Азије и испричала нам је о незнаном свету, нашим књижевним језиком са умецима из свих могућих страних језика, језика гестова, језика покрета, језика псовки, језика крви, језика љубави. (Андриј Бондар)

Понекад моји живци попуштају и ја заокружујем оловком места на која посебно откидам, и згрченом од екстазе руком жврљам на маргинама рукописа: „Браво Като!!! Браво Карпа!!!“(Јуриј Андрухович)

Нема никакве сумње да је Ирена Карпа – талентована личност и маркантни представник најмлађе генерације украјинских књижевника која избацује на површину све што притиска ошамућену главу: халуцинације, такозвану физиолошку филозофију, псовке, сленг, стране речи, итд. Генерација младих људи разбијених срдаца, тотално разочараних, генерација која се осећа напуштеном и не налази за себе ниједног пропламсаја светлости – чак и узвишена осећања постају за њу рутина. Зато што је загледана само у своју душу и, добијајући од тога вртоглавицу, покушава (без улепшавања и често врло хаотично) претворити у речи свет у којем живи. И Ирена Карпа, од свих својих вршњака, ради то најупечатљивије. (Васил Габор)

У роману Кучке добијају све она поново прича „о себи“. То јест у ја-облику приповеда о новој инкарнацији познате из претходних дела bad gиrl, у чије реално постојање верују бројни Карпини фанови и мрзитељи. Не може да не радује једно: и једни и други су марљиви истраживачи њеног музичког и књижевног стваралаштва. Опус списатељице заиста заслужује такву амбивалентну пажњу и поштовање. Јер Ирена Карпа – осим остваривања чисто уметничких задатака, као нико други упечатљиво и продуктивно игра улогу културног провокатора, који је крајње неопходан украјинском друштву уопште (Олександер Красјук)

У устајалом рибњаку савремене украјинске књижевности ретко промичу тако јарке егзотичне рибице попут Ирене Карпе, која је посетила и најудаљенија места шокантне Азије. Бисерни порно, скинут уживо заједно са кожом и крљушти циничне рибице Карпе, налази се на страницама и пресијава се парафразом Орвеловског Љубав је мржња. Мржња је љубав (Luzhetsky, Korrespondent)

Реч је за Карпу инструменат, уз чију поноћ она боји своје авантуре и доживљаје, намерно избегавајући клишее да би нагласила своју неангажованост и независност. Ова књига пружа могућност да пратимо развој врло занимљиве личности. Биће занимљиво за све који цене слободу (Hustochka, Estethic Education)

Овде се на чудан начин спаја (и спаја се веома природно!) више тога што ја волим и онога што мрзим – како у лепој књижевности уопште, тако и код Ирене Карпе појединачно… Има ту пуно тога што не подносим никако. Али, напоредо са тиме, има овде у великим количинама речи и мисли које бих волео да сматрам својим… Има овде још понеких епизода… много бих волео да се тако нешто деси и мени… (Polozhynsky)

Ово је већ Н-та књига младе украјинске списатељице и певачице – према једнима – добро познате, према другима – добро рекламиране, према трећима – генијалне. Новина овог романа и лежи баш у његовој принципијелној и начелној амбивалентности. Зато што пружа прилику за све: и за оне што воле да куде, а за оне што воле да хвале. За оне који воле да се одушевљавају и за оне који воле да дају суздражане оцене. За оне који воле и за оне који не воле. За оне којих има и за оне којих нема (Јевгенија Кононенко)

Читајући њену књигу Бисерни порно, разумеш да јој се иначе страшно свиђа све што она ради. Изгледа да она пише баш о себи, о свом фрајеру, о још једном фрајеру, о фрајеровој жени, о сестри Нони итд. и тсл. не само зато што „који је фазон да измишљаш јунаке ако около има толико смрадова?“ већ и зато што јој се све ово ужасно допада, и Капра бележи живот око себе са љубављу, уживајући у детаљима… (Лесја Ганжа).

(…) Сасвим друкчију врсту прозе нуди Ирена Карпа, музичарка и књижевница, која је успела у рекордном року освојити срца млађе читалачке публике. Посебну популарност донео јој је роман Фројд би заплакао (….) Млада списатељица нуди читаоцу комбинацију љубавног романа и путописа, смесу различитих дискурса и жанрова. Заједно са нараторком можете упознати егзотичне крајеве (књигу красе слике са путовања саме Ирене Карпе), а да вам не буде досадно, упознаћете се такође са њеним бурним животом и фаталним љубавима (наравно, јунаци нису обични момци). Приповедачица припада оној познатој врсти добрих лоших девојака – редовно псује, што јој никако не смета да чита паметне књиге и да их радо цитира. Рецимо, на једном месту она се сећа Енциклопедије мртвих Данила Киша, а на другом изненађује старију генерацију читалаца изјавом да јој се јако свиђа констатација Милорада Павића како су све срећне породице сличне, а свака несрећна – несрећна је на свој начин. И нећу се зачудити, ако неки млађи поштовалац Ирене Карпе, остане у уверењу да Лав Толстој заиста нема ништа са тим. Оваква литература може да се свиђа или не, али она постоји и чита се, и служи као степеник ка књижевности сутрашњице. Жеља младих читалаца да се препознају у јунацима књига, потреба за идентификацијом са њима, разумљивост света књижевних дела – све то резултира експлозијом књига са аутобиографским елементом, често исписаних у маниру „бла-бла-прозе“. Је ли то резултат презасићености делима постмодерних писаца који су донедавна чинили мејнстрим украјинске књижевности или противтежа књигама са романтичарски истакнутом националном идејом које су још увек веома бројне и драге делу украјинских критичара? Стваралаштво најмлађих украјинских прозаиста нуди занимљив материјал за проучавање поетике генерације која би могла понети име пост-постмодернистичке, а такође за критичарске прогнозе којим ће путем кренути украјинска књижевност с почетка XXI века (Ала Татаренко).

Related Posts