Михаил Шишкин

m. siskinМихаил Шишкин, један је од најуспешнијих руских писаца данас, рођен је 1961. у Москви. Завршио је лингвистику и једно време радио као професор немачког језика у школи. Потом се бавио новинарством у једном књижевном часопису. Оженио се Швајцаркињом и од 1995. живи у Цириху. Ради као преводилац у Федералној служби за избеглице. Своје искуство на том послу преточио је у роман Вилина косица (Венерин волос, 2000) који је добио награду „Национални бестселер“. Ова књига је преведена на француски, италијански, пољски, бугарски и кинески. Књигу је на српском објавила издавачка кућа „Паидеиа“ (2006).

За причу Час калиграфије (Урок каллиграфии, 1993), објављену у часопису Знамја, добио је награду као најбољи дебитант.

Ова прича је објављена и у преводу на француски. После тога је за роман Заузимање Измаила (Взятие Измаила, 2000) добио „руског Букера“ 2000. Књига је преведена на француски, италијански и кинески. Књигу је на српском објавила издавачка кућа „Паидеиа“ (2005).

За књигу Руска Швајцарска (Русская Швейцария / Литературно-исторический путеводитель, 2000) добио је награду кантона Цирих. Књига је преведена на немачки и француски.

За есјистичку књигу Трагом Бајрона и Толстоја по Алпима, написану на немачком (Montreux-Missolunghi-Astapowo. Auf den Spuren von Byron und Tolstoj: eine literarische Wanderung vom Genfer See ins Berner Oberland) добио је главну литерарну награду града Цириха (2002) и француску књижевну награду Le prix du meilleur livre étranger 2005 за најбољу страну књигу есеја. Књига је преведена на француски.

 

Критика о књигама

Знам мало писаца у данашњој Русији који су оно што се догађало (и што се и данас догађа) овде, схватили као трагедију, а не као неку баналну траги комедију. Михаил Шикин је избегао сав тај хаос: свако његово појављивање у штампи није представљало још један покушај да се нешто на брзину гневно каже о домовини која умире већ, пре би се рекло,  плач на рекама Вавилонским. (Александар Агејев, Газета)

Писац не прави компромисе с временом које претвара литературу у начин да се заборави. Он покушава да повеже достигнућа западне литературе XX века и њену склоност према књижевној техници, с усмереношћу руске литературе на човека. Његов нови роман је разговор о најважнијем: победи љубави над смрћу. (Дмитриј Харитонов, Московске новости)

Земљи је неопходна “велика књижевност” – “велика” по замаху амбиције и по обиму. Нешто значајно и чврсто, што може да запуши ону рупу у национално-културној самосвести, где са звиждуком отиче све разређенији ваздух. “Вилина косица” Михаила Шишкина је многослојни, матефорични, митолошки, метафизички роман који се простире од Грађанског рата до савременог швајцарског бироа за рад с избеглицама, од Артаксеркса до хришћанске езотерике, од токова свести да девојачког дневника. (Александар Гарос, Експерт)

„Вилина косица” је велики роман о речи и језику који је у рукама мајстора мекан и послушан, као глина, који ствара реалност увек далеко гласнију и стварнију него у правом животу. Размак између речи и догађаја, реалности и њеног претварања у људско, представља жариште унутрашње напетости романа. (Маја Кучерска, Полит.ру)

„Вилина косица” је најмање политички коректно дело које сам прочитао у последње време. Оно о чему пише Шишкин, тешко да се може видети на тв екрану. Многи писци у својим књигама говоре оно што неки представник јавне професије не може да дозволи себи да кажe у интервјуу. Шишкин је са својом неприкривеном истином у роману „Вилина косица” превазишао све. Он је створио нешто што не може назвати просто романом, него и фреском људског живота. (Виталиј Грушко, Санктпетербуршке новости)

Награду „Национални бестселер” 2005. године добио је Михаил Шишкин… Могли бисмо да бацимо анатему на одлуку жирија када не би било чињенице да је Шишкин – генијалан писац, несумњиво будући класик који је већ ушао у историју руске књижевности. И зато пристрасни рецензент у вези с његовим тријумфом има жељу да одмахне руком на све комерцијалне и социјалне околности – и да се банално обрадује. Погрешили су у одлучивању – и хвала Богу! (Николај Суханов, Глобал.ру).

„Вилина косица“ Михаила Шишкина је право уживање у прози. Тај роман не треба читати – он се пије или у једном гутљају, или мало по мало, ситним гуљајима који пале. (Татјана Јегерева, InOut)

„Вилина косица“ је једна од оних књига које добијају Нобелову и још много других награда. Зато чињеница да је Шишкин добио „Национални бестселер“ уопште не чуди. Много разних људи је о Шишкину управо то написало, наизменично додајући: величанствени роман, огроман, невероватно сложен. Џојс, Набоков, Саша Соколов – та имена се стално понављају у рецензијама. (Владимир Иткин, Полица за књиге)

Необичан роман. Сигурно генијалан. Текстови таквог нивоа се више не пишу зато што је непристојно бити генијалан. Пристојно је измишљати перспективне пројекте, професионално их остваривати и вешто реализовати, добијати за њих заслужени приход. Схема је толико ушла у друштвени мозак да не оставља шансу за генијалност. Али Шишкин успева да заобиђе схеме. Можда зато што живи у Швајцарској и не зарађује словима – испао је из процеса и простора. Мада, вероватније, зато што је необичан човек. Толико генијалан да га схеме заобилазе на пушкомет. (Јана Соколова, Читалиште)

Шишкин је један од најталентованијих писаца на руској књижевној сцени, тим пре што је, без обзира на моду, успео да створи сопствени стил и сопствену књижевну концепцију. (Ulrih Šmit, Neue Zürcher Zeitung)

Лепа, моћна, очаравајућа књига која ће постати међаш не само у историји руске књижевности него и у развоју руске самосвести. (Бахит Кенжејев, Независимаја газета)

Међутим, Шишкиново дело уопште није филолошки роман за узак круг, није досадно читање високе литературе која личи на прокисло млеко. Оно би могло, упркос свим њиховим разликама, да постане ништа мање познато, од опуса Павића. (Владимир Березин, Tиmе Out)

Већина критичара сматра да ће 2005 ући у историју руске књижевности као година појављивања новог романа Михаила Шишкина “Вилина косица“. (Вјачеслав Огриско, Књижевна Русија)

Да још једном скренемо пажњу на језик Михаила Шишкина зато што је то, и у томе се слажу практично сви рецензенти, један од главних квалитета романа. Речнички дијапазон просто изненађује, збуњује – од инструкција за коришћење отрова до старословенског, црквеног говора и даље до високо интелектуалних делова који могу да одушеве сваког књижевног естету. А кавих има поетичких откровења! Наравно те странице нису ништа друго до најквалитетнија поезија. Хтео бих још да у овој краткој белешци кажем нешто о посебној акустици Шишкинове прозе. Неко од ранијих рецензената упоредио ју је с танком свилом, о да! Она је као по правилу свиласта и нежна, али понекад је и веома хировита, сочна, лепљива. Сложићете се да је читање при таквом богатству речника право задовољство. (Генадиј Баников, Љубитељ књига)

Ако на свету постоји човек који може да претендује на звање сунца руске књижевности, то је Михаил Шишкин. Као прво, прилично је млад – нема ни четрдесет, и зато је рано да се уписује у живе класике тим пре што за тим обично следи бацање на отпад. Као друго, потпуно је одвојен од књижевне џунгле – живи као заточеник у Швајцарској. Као треће, пише онако како приличи великом мајстору, лагано – један роман за пет година – и без икаквих компромиса с модерном тржишном коњуктуром. Али кад напише – одмах одушевљење, нагарде, прикази. А онда поново у јарам ставарлаштва – до следећег тријумфалног појављивања. (Галина Јузефович, Експерт).

Related Posts