Слободан Владушић

Slobodan Vladušić

Рођен сам 1973. године у Суботици, у земљи која више не постоји. Нисам носталгичан за њом…Студирао сам српску књижевност у Новом Саду, деведесетих година прошлог века, у згради Филозофског факултета која је изграђена у време док је декан био Милорад Павић. Зато та зграда, за сада, још увек изгледа као лавиринт знања, а не као станиште академске бирократије… Деведесете су за мене биле оно што се у књижевности зове Мансарда… Лаутановски силазак у приземље, догодио се хиљаду деветсто деведесет девете… То је био крај илузија које сам до тада (можда) још имао… Писао сам књижевне приказе и есеје, између осталог, и за Политику, Вечерње новости и НИН… Био сам уредник критике у часопису Реч и уредник локалне телевизије… Тренутно уређујем Летопис Матице српске, најстарији живи књижевни часопис у Европи… Члан сам књижевне групе П-70, заједно са Владимиром Кецмановићем, Николом Маловићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем… Попут јунака (Кишовог) Пешчаника Талмуда) сматрам да је боље бити на страни прогоњених, него прогонилаца… То значи, између осталог, да нисам обожавалац мултимилионерских рок пензионера који свој живот продужују туђом крвљу… Не одобравам трговину људским органима и немам намеру да то заборавим. Као ни било шта друго.

(Сајт: slobodanvladusic.net)

О роману Forward

Forward је, пре свега, роман који приповеда са повлашћених позиција знања, промишљених увида и моћног баратања језиком. Свеприсутни ауторски став сувереног приповедача брижљиво гради слојеве приповедања који посредно нуде онолико колико је читалац спреман да прихвати, што ово штиво у великој мери чини презасићеним до граница херметичности. И док је први део набијен хумором, проницљивим асоцијацијама, вешто вођеним дијалозима, у другом делу роман битно успорава оптерећен дигресијама (па и вишком текста), да би се у последњем делу, као блицем, осветлиле нове димензије штива које би се у том тренутку могло ишчитавати изнова, у новом светлу. Свеприсутна иронија у великој мери ублажава претенциозност поменутих тема и метода чије претходнике сагледавамо у пинчоновским теоријама завере, Ејмисовој постапокалиптичној атмосфери „Лондонских поља”, професорској књижевности Умберта Ека или Уелбековој дистопији, „Могућност острва”. Добро уочени апсурди данашњице, наративно скенирање медијско-техницистичко-футиристичког глобалног неба као решета, рупама избушеног хуманиодног Земљиног омотача, затим свежа и необична идеја да се роман композиционо и тематски сачини као reality-show, и све то упаковано у језичко-стилски перфектно изгланцане странице каквим не обилује домаћа проза у целини, заокружује Forward у далеко изазовније штиво од онога што се тренутно домаћем читаоцу нуди.

Јасмина Врбавац

О роману Ми, избрисани

Критичар, уредник, али већ годинама и изузетно успешни писац, Слободан Владушић је већ својим првим романом Forward (2009, Виталова награда), унео неколико важних новина у домаћу књижевност. Та комбинација детективског романа, смештеног у блиску будућност и у суседну нам Румунију, а испричана из перспективе интелигентне камере која снима ријалити шоу је била изазов критичарима и публици коју су одреаговали на прави начин и подржали овај књижевни експеримент. Владушић са другим романом иде и корак даље, поново се поигравајући са обрасцима више жанрова, од СФ-а до кримића, убацујући у микс и нове технологије. Роман Ми, избрисани може да се чита и као обичан, традиционалан роман, будући да се у корицама књиге налази и почетак и крај приче, али ће заљубљеници у сајбер културу свакако искористити прилику да скину и бонус додатке за роман који ће се у нарадним месецима појавити на званичном сајту писца

Павле Зелић

За разлику од класичних криминалистичких романа у којима је жртва позната а приватни детектив случај решава дедукцијом, при чему све његове елементе склапа у један челични систем који непогрешиво води до кривца, Владушић у роману Ми, избрисани потрагу за кривцем преображава у потрагу за жртвом одбацујући концепцију јединствене велике приче у чијем је темељу објективна истина.

Преклапање стварног и виртуелног света, карактеристично за савремено доба научно-технолошког прогреса, остварено је и на формалном и на садржинском плану романа Ми, избрисани.

Свет живих, свет мртвих и виртуелни простор – као свет мртвих који су креирали живи – непрекидно се међусобно преплићу у њему. Као продужетак реалног, виртуелни свет писцу је послужио као тајно оружје и могућност да проговори не само о њиховој коегзистенцији него и о дезинтеграцији вредности у њима.

Ентропија постмодерног света креирала је потрошена, дисфункционална, и дехуманизована бића каква је већина јунака овог романа. Они нису ни добри ни зли већ су обескорењени и обезљуђени; њихов императив људскости је дезинтегрисан, као и свет у којем живе. Лишени су идентитета па је уобичајена идентификација читалаца с њима немогућа.

Успешно развијајући тему сећања у сајбер форми видео игре, у којој оно по природи ствари не постоји, Слободан Владушић нам показује да постмодерни роман заправо има конзервативан задатак – да заштити сећање.

Божица Савић Узелац

Владушићева ерудиција је необуздана, тежња да овлада тоталитетом запањујућа; књига је, а не човек, у средишту његовог хуманизма, а књижевност једина стварност у коју се не сумња.

Весна Тријић

 

Остајући на трагу свог претходног романа, али проширујући стилске и тематске оквире, Слободан Владушић је створио један изузетно модеран роман са мноштвом референци из популарне и високе културе. За оне који су читали Forward, као и Црњански, Мегалополис, врло брзо ће постати јасно да је и роман Ми, избрисани плод једне јединствене поетике и једног специфичног погледа на свет/живот/књижевност, који врхуни у пажљивом и прецизном одгонетању свега што нас окружује. Желећи да укаже на бројне друштвене аномалије и на недостатак свести о њима, овај писац је довео своје јунаке у различите морално проблематичне ситуације у којима је дошао до изражаја нестабилни карактер модерног човека. Из тих и таквих ситуација произилази закључак да је савремени човек, у превеликој тежњи за стицањем материјалног богатства, спреман да погази нека од основних моралних и етичких начела и одрекне се онога што му је до јуче било најсветије. Ово нас доводи и до још једне важне и велике теме овог романа, а то је заборав.

Срђан Видрић

Related Posts