Луиса Валенсуела

         ЛУИСА ВАЛЕНСУЕЛА (Luisa Valenzuela, Буенос Ајрес, 1938) – ауторка бројних есеја, романа, приповетки, мини-прича и једна од најважнијих савремених аргентинских књижевница. Рођена у уметничкој породици (њена мајка, Луиса Мерседес Левинсон, такође је била књижевница) Валенсуела је одмалена била окружена великанима аргентинске књижевности и у њеној кући окупљали су се Борхес, Бјој Касарес и Ернесто Сабато, између осталих.

         Врло млада почела је и сама да се бави новинарским послом и књижевношћу. Пуно је путовала, живела је у Француској, Шпанији, Мексику и САД. У Њујорку је провела десет година (1979–1989), где је отишла да ради како би се склонила од војног режима у земљи. Тамо је и написала Роман ноар с Аргентинцима (1990). Добитница бројних домаћих и међународних признања, превођена на бројне светске језике, данас живи, ради и неуморно пише у Буенос Ајресу. Понекад класификована као представница латиноамеричког постбума, у коме је запажено веће учешће женских ауторки, међу којима је најпознатија Исабел Аљенде, сама Валенсуела се ограђује од сентименталног романа  и магичног реализма карактеристичног за многе књижевнице те генерације.

         Валенсуела пише политичку књижевност, у најширем смислу те речи, и бави се у аутопоетичким есејима превасходно концептима женског писма и писања телом. Од великана латиноамеричке књижевности стилски јој је врло близак Хулио Кортасар. Њена проза је духовита, разиграна, експериментална, истовремено забавна и врло критична у односу на друштвену и политичку стварност.

         Важнија дела: Овде се дешавају чудне ствари (1975, приче), Као у рату (1977, роман), Промена оружја (1982, приче), Роман ноар с Аргентинцима (1990, роман), Симетрије (1993, приче), Путешествије (2001, роман), Опасне речи (2002, есеји), Сутрашњица (2010, роман), Сардинијска маска (2012, роман) и Дневник маски (2014, путопис).

 

Храбра – без аутоцензуре и предрасуда – негованог језика – који је пренаглашен када је то неопходно, али и величанствено префињен и скроман, када је таква стварност – Луиса Валенсуела путује кроз своје књиге, луцидно се крећући несвакидашњим путем жене која је дубоко свесна околности oко себе, дискриминације још увек ужасно присутне широм нашег континента. Истовремено, она је пуна животне радости која јој омогућава да превазиђе елементарне фазе бунта због непоштовања према женама, како би себе поставила савршено равноправно са било којом књижевношћу, мушком или не. Читалац дела Луисе Валенсуеле мора у потпуности да уђе у нашу стварност, где плуралитет надвладава границе прошлости; он мора да учествује у потрази за латиноамеричким идентитетом, унапред свестан да ће за то бити награђен. Књиге Луисе Валенсуеле представљају нашу садашњост, али оне умногоме садрже и нашу будућност; свака исписана страница одише истинским блиставилом, правом љубављу, непатвореном слободом.

Хулио Кортасар

Луиса Валенсуела је наследница латиноамеричке књижевности. Она на глави има раскошну, барокну круну, али хода босонога.

Карлос Фуентес

О роману Гуштеров реп (Cola de lagartija; 1983)

Луиса Валенсуела је написала величанствен слободоуман роман, о сензуалности и моћи, историји и смрти, нашем ја и књижевности. Иако је роман ,,Гуштеров реп“ могао написати само неко из Латинске Америке, не постоји ништа слично у савременој латиноамеричкој књижевности.

Сузан Зонтаг

O роману Oвде се дешавају чудне ствари (Аqui pasan cosas raras, 1975) (Strange Things Happen Here)

Луиса Валенсуела је измислила нови стил писања: сажет, оштар, метафоричан, фантастичан и на махове дубок. Секс је код ње метафора за политику, а смрт игра своју улогу.

Сузан Рута, Вилиџвојс

 

O роману Роман ноар с Аргентинцима (Novela negra de аrgentinos, 1990)

Луиса Валенсуела је бритког језика. Њено перо никога не штеди. Игра се изговореним, поиграва се речима. Игра је смисао њене књижевности. И кад шапуће, и када ћути, и када вришти.

Силвија Хопенхајн

Валенсуелина књижевност додељује сензуалан поглед насиљу моћи.

Њусвик

Валенсуела нам је показала душу ужаса.

Есквајер

Related Posts