Луиса Валенсуела (Буенос Ајрес, 26. XI 1938) Ауторка бројних есеја, романа, приповетки, кратких прича и једна од најважнијих савремених аргентинских књижевница. Рођена у уметничкој породици (њена мајка, Луиса Мерседес Левинсон, такође је била књижевница), одмалена је била окружена великанима аргентинске књижевности и у њеној кући окупљали су се Борхес, Бјој Касарес и Ернесто Сабато, између осталих.
Врло млада почела је и сама да се бави новинарским послом и књижевношћу. Пуно је путовала, живела је у Француској, Шпанији, Мексику и САД. У Њујорку је провела десет година (1979–1989), где је отишла да ради како би се склонила од војног режима у земљи. Тамо је и написала Роман ноар с Аргентинцима (1990). Добитница бројних домаћих и међународних признања, превођена на бројне светске језике, данас живи, ради и неуморно пише у Буенос Ајресу. Понекад класификована као представница латиноамеричког постбума, у коме је запажено веће учешће ауторки, међу којима је најпознатија Исабел Аљенде, сама Валенсуела се ограђује од сентименталног романа и магичног реализма карактеристичног за многе књижевнице те генерације.
Валенсуела пише политичку књижевност, у најширем смислу те речи, и бави се у аутопоетичким есејима превасходно концептима женског писма и писања телом. Од великана латиноамеричке књижевности стилски јој је врло близак Хулио Кортасар. Њена проза је духовита, разиграна, експериментална, истовремено забавна и врло критична у односу на друштвену и политичку стварност.
Важнија дела: Овде се дешавају чудне ствари (1975, приче), Као у рату (1977, роман), Промена оружја (1982, приче), Роман ноар с Аргентинцима (1990, роман), Симетрије (1993, приче), Путешествије (2001, роман), Опасне речи (2002, есеји), Сутрашњица (2010, роман), Сардинијска маска (2012, роман) и Дневник маски (2014, путопис).