БОРИВОЈ РАДАКОВИЋ

Фото: Из личне архиве

        Књижевник и преводилац Боривој Радаковић рођен је 1951. године у Земуну. Досад је објавио: романе Сјај епохе (1990, 2009), Вируси (2005) и Што ће бити с нама (роман у стиховима, 2015), збирке прича Не, то нисам ја (1993,1999), Порно (2002) и књигу изабраних прича Јако (2013), књигу есеја и путописа Средина напријед! (2003.). У позоришту Керемпух изведене су му драме: Добродошли у плави пакао (1994), Мис небодера за Мис свијета (1998) и Кај сад? (2002) све три објављене у књизи драма Плави град (2002). Објавио је и драме: Бреза (по мотивима из прозе Славка Колара, 2010), Аматери (2010), Група (2013) и Добитник (2015)

Приредио је антологију лезбијске поезије Двије (1992.) те у сарадњи с Матом Торном и Тонијем Вајтом зборник зборник, који је објављен и у Енглеској, Хрватске ноћи /Croatian Nights (2005).

Са Арсеном Оремовићем уредио је књигу прича Звучни зид (2009).

Један је од покретача ФАК-а (Фестивал А књижевности).

Ових дана му излази нови роман Не дирај ме! а за 2019. годину позориште Гавела је најавило играње нове драме Борба и досада: кратка повјест рокенрола.

 

О КЊИГАМА

        Што ће бити с нама врхунски је исписан дистопијски роман. Његова главна јунакиња пребогата Лили, која станује високо у небодеру на Цвјетном тргу Петра Прерадовића тер братства и јединства, једног дана улази у Кругама у загребачку подземну железницу да би упознала обичан живот. Покреће се големи судар са животима људи који се боре за голи опстанак, а нешто касније на џамију, која је саграђена у непосредној близини њезиног небодера, из канадера буде спуштена водена бомба. Силовита промјена захваћа град. Лили упознаје е-Роме, бројне мањинце и мањинке, најразличитије социјалне групације и преко њих покушава спасити Загреб. Пред читатељем је оркестрација стилских и животних богатстава прве врсте.

Алојз Мајетић

Сјај епохе је био први роман генерације која је прошла искуство пaнка и новога вала. У њему су се први пут у историји хрватске књижевности појавили фудбалски навијачи, и то онакви каквим их данас знамо, сирови и адренализирани, испуњени идеалима уз које се спремно умире. Сјај епохе био је први наш урбани прозни текст, од оних који ће се наставити исписивати крајем деведесетих и који ће у једноме тренутку постати нараштајни манир.

Миљенко Јерговић

Истражујући и преврћући све могуће смислове и значења појединих ријечи, доводећи их у сударе и контексте у којима попримају нова, друкчија, богатија, замршенија значења, комбинирајући хрватски с другим језицима (којима је прожет у модерноме медијскоме озрачју), правећи комбинације и невјеројатне обрате, Радаковић је доказао да се изворним ауторским надахнућем од хрватскога језика може начинити свјетски медиј! Иначе, његова збирка чудноватих прича – хомункулуса провоцира позорност и на неким другим разинама – од хороскопске комбинаторике до књижевноповијесне ироније, од орвеловске пројекције наше сувремености до сексуалне скаредности – па се чини како Боривој Радаковић има више „авангарднога“ потенцијала него читаве генерације у које је уроњен.

Игор Мандић (О књизи прича Не, то нисам ја)

Језик је најчешће дијалошки употребљен, жив, градски, од сленга до појединих дијалекатских обележја, пун директних израза и псовки, активан и агилан у преплету са научним изразима и терминологијом сличне врсте. Писац нас својим виђењем стварности плени, шокира, понекад насмеје, али више се нађемо затечени зачараним круговима, из којих „посрнули анђео” тешко да може да извуче крила и узлети.

Лидија Мустеданагић (о избору прича Јако)

Радаковић је отворио поприличан број табу-тема у нашој књижевности, понајприје оних о сувременом насиљу – сексуалном и физичком, медијском, националистичком. Радаковићева литература је одувијек била жестока оптужба против свих који су потицали и пиотичу на злостављање, мучење и убојства. То ће можда зазвучати необично онима који овога писца памте понајприје по агресивном испису – Радаковић је и хуморист, но у његовој литератури запањујућом брзином хумор смјењују ужаси, порнографија, меланколија, пацифизам и псовка. Радаковић је „антитетички“ писац, но „порнографско“ прекрајање жанрова, псовачка „реторика“, спрдање с митовима – мушко-патријархалним, националним, национално-књижевним и језичним – добро функционира унутар исте матрице…

Ненад Ризвановић (о роману Порно)

Related Posts