Фото: Едвин Калић
Миљенко Јерговић рођен је 28. маја 1966. у Сарајеву. Из кошевског га је породилишта донијело у зграду госпође Хајм-Песерле, на пети спрат, стан Рејц. Три године касније сели се на Сепетаревац, у кућу Тркљи. Посљедњих двадесет и пет година, колико не живи у родном граду, уложио је у стварање фикционалног Сарајева, Мејташа и Сепетаревца, који с истоименим стварним топонимима могу, али и не морају, имати везе.
Аутор је четрдесетак књига приповједне прозе, романа, есеја и пјесама, те књига епистоларне прозе (са Семездином Мехмединовићем те са Светиславом Басаром). Романи и књиге прича превођени су му на двадесетак језика и тако објављени у више од сто различитих издања.
Књиге (прва издања)
Песме: Опсерваторија Варшава, Загреб, 1988; Учи ли ноћас неко у овом граду јапански?, Сарајево, 1990; Himmel Comando, Сарајево, 1992; Преко залеђеног моста, Загреб, 1996; Хаузмајстор Шулц, Загреб, 2001; Дуње 1983 (изабране и нове песме), Загреб, 2005; Изабране пјесме Нане Мазута, Цетиње, 2011; Опсерваторија Варшава, Запрешић, 2018 (измењено, јубиларно, библиографско издање поводом 30. годишњице књиге);
Проза: Сарајевски Марлборо (приче), Загреб, 1994; Каривани (приче), Загреб 1995; Мама Леоне (приче), Загреб, 1999; Бјуик Ривера (новела), Загреб, 2002; Двори од ораха (роман), Загреб, 2003; Иншалах, Madona, Иншалах (приче), Загреб, 2004; Gloria in excelsis (роман), Загреб 2005; Рута Таненбаум (роман), Загреб, 2006; Freelander (новела), Сарајево, 2007; Срда пјева, у сумрак, на Духове (роман), Загреб, 2007; Волга, Волга (новела), Загреб, 2009; Роман о Корини (приповијест), Београд, 2010; Отац (роман), Београд, 2010; Памти ли свијет Оскара Шмита (пројекти, скице, нацрти), Загреб, 2010, Пси на језеру (роман), Загреб, 2010; Мачка, човјек, пас (приче), Београд, 2012; Род (роман), Запрешић, 2013; Левијева ткаоница свиле (ситне прозе), Запрешић, 2014, Сарајево, план града (књига прва, проза), Запрешић, 2015; Добоши ноћи (роман), Запрешић, 2015; Неземаљски израз његових руку (есеј, проза), Цетиње, 2016; Запрешић, 2017; Вилимовски (роман), Запрешић, 2016. (Вилимовски је прочитан из рукописа и у целости емитован на Трећем програму Радио Београда од 4. до 21. јуна 2012, читала Ковиљка Панић); Селидба (проза), Запрешић, 2018;
Изабране приче: Сарајевски Марлборо, Каривани и друге приче, Загреб, 1999; Рабија и седам мелека, Сарајево, 2004; Други пољубац Гите Данон, Загреб, 2007; Танго бал и друге приче, Цетиње, 2010;
Чланци, огледи, есеји, драме, колумне, фељтони, интервјуи... Наци бонтон (чланци, огледи, есеји), Загреб, 1998; Кажеш анђео (драма), Загреб 2000; Хисторијска читанка (есеји), Загреб-Сарајево 2001; Хисторијска читанка 2 (есеји), Загреб-Сарајево, 2004; Жртве сањају велику ратну побједу (чланци, огледи, есеји), Загреб, 2006; Transatlantic Mail (коаутор са Семездином Мехмединовићем, фотографије Миломира Ковачевића Страшног), Загреб, 2009; Загребачке кронике (новинске кронике, колумне, фељтони), Београд, 2010; Босна и Херцеговина, будућност незавршеног рата (есеј, интервју; коаутор с Иваном Ловреновићем), Загреб 2010; Мушкат, лимун и куркума (есеји), Загреб 2011; Тушта и тма (коаутор са Светиславом Басаром), Београд 2014; Други круг (коаутор са Светиславом Басаром), Београд, 2015; Аутобус за Вавилон (есеји), Београд, 2017.
Добитник је бројних награда:
Награда Горан за младе песнике и Награда Мак Диздар (1988, за књигу Опсерваторија Варшава); Награда Веселко Тенжера (1990, за новинарство); Награда за мир Ерих Марија Ремарк и Награда Ксавер Шандор Ђалски (1994, за књигу Сарајевски Марлборо); Награда Premio Grinzane Cavour (2002, за најбољу страну књигу преведену у Италији, за књигу Мама Леоне); Награда Premio Napoli (2005, за песничку књигу Хаузмајстор Шулц); Награда Јутарњег листа за најбоље прозно дело, Годишњу награду Друштва босанских писаца и Награду Кочићево перо (2003, за књигу Двори од ораха); Награда Меша Селимовић (2007, за роман Рута Таненбаум); Награда Letterature dal Fronte, (2009, за књигу Сарајевски Марлборо) и Годишња награда Матице хрватске за књижевност и уметност Аугуст Шеноа (2009); Награда Angelus (2012, Вроцлав, Пољска, Најбоља књига средње Европе, за књигу Срда пјева, у сумрак, на духове); Награда „Стефан Митров Љубиша“ (2013), Његошева награда (2015, за роман Род); Награда публике Libar za vajk (Књига за увек) – (2015, за књигу Сарајево, план града); Награда „Прозарт“ (Скопље, 2017, за развој савремене књижевности на Балкану) а 10. октобра у Берлину ће му бити уручена Награда Georg Dehio–Buchpreis Немачког културног форума „Источна Европа“ за укупно прозно дело.
О КЊИГАМА
Иако својом волуминозношћу може „застрашити“‚ неприпремљеног читаоца, овај се роман чита брзо и лако, једном „купљени“ читалац хрлиће ка његовом крају – то јест почетку – јер Јерговић пише онако како већ пишу (и како само пишу) они најређи писци, они који подједнако познају и воле књиге и људе (…) Можда је неко у српској, хрватској или босанској књижевности у протеклих десетак година написао и нешто боље и свеобухватније о једном историјском удесу и његовим људским реперкусијама, али искрено речено, не могу да се сетим таквог случаја. (Теофил Панчић, о роману Двори од ораха, Време, 2003)
Јерговић је величанствен приповедач.(Karl-Markus Gauß, Die Zeit)
Миљенко Јерговић се с романом Двори од ораха придружио лиги најбољих савремених аутора на свету. (Werner Krause, Kleine Zeitung)
Најмонументалнија је то књига, за мене књига од милион страница, јер се наставила писати у мени, њене ионако разгранате гране расцвале су се у мени. Велика је то књига о Јерговићу, о нечувеној повести његове породице, књига о мени и мојој породици, о вечно дрхтавој привремености сваке домовине. Књига написана о њима и за њих, о тужним, уништеним, преобилним, идиотским, лењим, лепим земљама и људима вреднима мржње и љубави, који су некад били Југославија и Југословени, или краљевине и краљеви, или Европа и Европљани, или нејасно шта – слуге, немирни, Хрвати, Нијемци, пчеле, муслимани, самоодређени и од других одређени, преваранти и сањари, официри Wehrmachta, следбеници. (Саша Станишић о роману Род, Die Zeit, 2017)
Читајте ову књигу: у Сарајеву су умирали многи људи, а тамо се и родило 20. столеће. Ове приче говоре о ономе што се догоди када заборавимо на своју есенцијалну фрагилност; Јерговић показује да се оно што нас уједињује не може негирати, а оно што нас раздваја лако може постати кобно. Овај класик антиратне прозе упозорење је на огромну људску цену коју плаћамо када мрзимо друге. (Richard Flanagan о књизи Сарајевски Марлборо)
Као све велике књиге о рату, Сарајевски Марлборо не говори о рату – говори о животу. Јерговић је страшно талентован писац, а људе за време опсаде показује у дирљивој целовитости. И још једна ствар: ово није књига сажаљења каквих данас има много – Сарајевски Марлборо је књига за људе који цене живот. (Александар Хемон о књизи Сарајевски Марлборо)
Јерговић је писац који ноктима копа и заједно с корењем вади читаве одломке заборављених живота. (Paolo Rumiz, u „Il fatto quotidiano“, 2014)
Рута Таненбаум је апсолутно чудесна књига бриљантног прозног писања и изванредног стила. Читање те књиге чини ми се не само препоручљиво, него и нужно. (Javier Vayá Albert)
Јерговићева књига Неземаљски израз његових руку је ремек – дело. (Едо Маајка)