Фото: В. Трипић
Ранко Рисојевић (1943), песник, прозаиста, драмски писац, есејиста, историчар математике, преводилац и културни посленик, објавио је више од педесет књига, међу којима 18 збирки песама, 26 књига прозе, међу којима 11 романа, изведено му је десетак радио-игара за децу и два за одрасле у Народном позоришту Босанске крајине у Бањалуци. Приредио је за штампу више књига поезије и прозе наших аутора. За књижевни рад награђиван је више пута, а најзначајније награде су: Награда „Жељезаре Сисак“ за поетску књигу Прах, Награда Лаза Костић за прозну књигу Шум, Награда Политикиног забавника и „Удружења књижевника РС, Подружница Бањалука“, 2000. године, за роман за младе Иваново отварање, Награда Печат вароши сремско-карловачке и Скендер Куленовић за поетску књигу Први свијет, Награда Пјесник – свједок времена, Сарајевских дана поезије, 2000. године за књигу Самоћу, Молитве, Награда Бранко Ћопић, Српске академије наука и уметности, за роман Босански џелат, Кочићева награда за укупно стваралаштво, и 2010. за роман Господска улица Награда Душан Васиљев и од стране Удружења књижевника РС, Подружница Бањалука, Награда Грачаничка повеља за укупан књижевни рад.
Поред превода из песничког и прозног опуса, роман Босански џелат преведен је на руски, немачки, пољски и чешки језик, проза Шум на италијански, роман за децу Дјечаци са Уне на македонски. Дјечаци са Уне су у лектири у оба БиХ ентитета.
Носилац француског ордена Витез реда Академских палми.
Књиге прозе: Умјетност Марије Теофилове (приче, 1974), Насљедна болест, (роман, 1976), Слике за утјеху (поетска проза, 1981), Велики математичари, (биографске приче, 1981, три издања), Приче из новина (1982), Дјечаци са Уне, (роман за дјецу, 1983). Тијело и остало (роман, 1987), Приче великог љета (приче за младе, 1988), Славни арапски математичари (приче о арапским математичарима, 1988), Тројица из Зриковије, (роман за дјецу, 1990), Сабаласни шињел (роман, 1993), Шум (кратке прозе, 1995), Иваново отварање (роман за младе, 2000, 2001), Владо С. Милошевић – један вијек (биографија, 2001), Фрагменти (кратки прозни текстови, 2002), Босански џелат (роман, 2004, 2005), Археолог (роман, 2005), Симана (роман, 2007), Духовни трагови (есеји, 2008), Господска улица (роман, 2010), Сан и јава и други поступци (приче, 2013), Minima memorabilia (избор из кратких прича, 2014), Ноћ на Уни (роман, 2014), Сестре и другарице (роман, 2016) и Бескућник (роман, 2017).
ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА
Нови роман Ранка Рисојевића Ноћ на Уни не оставља равнодушним никога ко има трауму ратних разарања и пресецања присног животног простора наметнутом, херметички затвореном границом.
Уобличавајући и саображавајући (…) две приче, после десетак романа неједнаког домета и после двоструко већег броја песничких збирки, Ранко Рисојевић је написао још једну сугестивну и снажну књигу, која се, као и његов Босански џелат чита у једном даху. То несвакидашње задовољство дугујемо магматској густини његове евокативне нарације, на једној страни, и реткој полетности приповедачке имагинације, на другој; високо осведоченој динамици, ритму и темпу приповедања, на обема.
Марко Паовица о Ноћи на Уни
Можда би се о роману Господска улица Ранка Рисојевића могло говорити као о каталогу имена, с напоменом да наслов има и свој немачки облик – Herrengasse. То нас води у Босну, у Бању Луку, у доба aустроугарске управе, у време предратно, ратно и поратно. И сви услови су ту, у оваквом сажимању дати, да писац од искуства и дара успешно настави своју трилогију, овог пута у другој књизи по реду. Кажем сви услови, јер нема повољнијег времена од тврдог (а то значи: за људе неповољног у сваком смислу и начину, убитачног) да би се ускомешао роман, да би се у њему покренуле страсти, врлине и пороци, доброта и зло, љубав и одлазак на фронт, човек за човеком.
Миро Вуксановић о Господској улици
Ни традиционалан ни хипермодеран, ни поводљиво постмодеран, Рисојевић је писац дубине, симбиозе песничке отворености и тамне реторичности, али и дискурзивне и рационалне чврстине, поуздања у знање и његову отрежњујућу снагу да разложи митолошке и романтичке предрасуде књижевности и њене ескапистичке заносе. Његова проза је израз зрелости и настојања да се суочи са реалним људским светом у одори фикције, са приповедачким моћима да нам евоцира особеним гестовима једну врсту мишљења о тамним модусима света у којем живимо.
Јован Зивлак о Господској улици
To што је довео у блиске односе породицу православног свештеника и породицу једног кадије, можда данас – након међувјерског и међетничког сукоба у Босни крајем прошлог вијека – дјелује необично, чак помало идилично у својој грађанској уљуђености и отворености према „другима“. Приказујући те раније, потиснуте примјере цивилизованог, међусобно сношљивог и повјерљивог живота припадника различитих вјера, писац је самим тим дао примјерену критику међувјерских и међуетничких сукоба у наше вријеме, критику нетрпељивости и мржње која се данас сусреће код многих особа из мјешовитих, али и „етнички очишћених“ средина.
Стеван Тонтић o роману Сестре и другарице
Целовито гледано, у роману Симана, Ранко Рисојевић веома даровито слика у занимљивим појединачним драмама људских живота просторе бањалучке историје у периоду успостављања аустроугарске власти. Ти простори се често дозивају са сећањима на претходна времена, уз наговештаје онога што долази, а посебно онога што доноси стварање српске трговачке класе у Бањој Луци, која, често у сукобу с црквеним великодостојницима, мења релације и односе у градском животу. Његова прича распреда се делимично у плодној традицији Андрићевог казивања у којем елементи реализма лебде у истом простору с људским сновима и халуцинацијама, али и у једној особеној техници дозивања различитих гласова који тумаче или доводе у питање оно што се у фикационалном ткиву романа збива.
Светозар Кољевић о роману Симана
Док је у Господској улици нагласак био на томе да, иако је наратор лик, он дође до што више информација о свему и свима (преко писама, дневничких записа и сл.), у Бескућнику је тежиште управо на томе да све остало остаје затворено како би читаочева пажња била усмјерена ка прозорима у грађевину Ђорђеве менталне куће, њеног садржаја, распореда просторија и намјештаја у њима. Унутар тог, његовог унутрашњег свијета, читалац бива доведен у ситуацију да град, ликове и догађаје посматра заиста очима наратора, којем, иако је он интерни, вјерује.
Сања Мацура о роману Бескућник