Ермис Лафазановски (1961) је савремени македонски прозни писац и есејиста.
Пише романе, приче и есеје из области књижевности и студије из културне антропологије.
Значајније књижевне студије: Традиција, нарација, литература (1996), Текст и менталитет (2000), Македонске космогонјиске легенде (2001), Антрополошки дијалози (2002).
Приче су му преведене на стране језике и заступљене у македонским антологијама кратких прича, као и по страним антологијама македонских кратких прича.
Најпознатије збирке прича: Пола дуге (1992) и Кад су у Скопљу измислили кишобране (1999). Из ових збирки је преведено неколико прича и на српском језику: Кад у Скопљу бејаху измислили амреле (Арт 32), Скупљачи најлонских кеса (Градина) и др.
До сада је објавио четири романа: Племић (1997), Описивач (2001) Роман о оружју (2003) и Храпешко (2006).
За роман Описивач добио је Награду Друштва писаца Македоније (2001), за Роман о оружју – Награду Прозни мајстори, а за роман Храпешко номинован је као македонски представник за угледну балканску књижевну награду Балканика.
Члан је Друштва писаца Македоније и Македонског ПЕН Центра.
Критика о књигама
…Са овог гледишта чини нам се врло интересантно стваралаштво Ермиса Лафазановског, који је од стране критике проглашен „виртуозом гротескног и мајстором каламбура“. Он успева традиционалне гротескно-сатиричне форме да испуни новим савременим садржајима (…) Гротескно у романима Ермиса Лафазановског, одражава ауторов однос према: различитим културама, наративним и стилским клишеима који произлазе из фолклора, авантуристичке литературе, дела из социјалистичког реализма, хумористичне и сатиричне литературе, али исто тако и према различитим сижеима из националног живота, трајно укорењени код Македонаца као што је историјска прошлост са Турцима, лик типичног Балканца, однос према прецима, и историјским догађајима.
Писац као да жели истаћи да значај језичких формула данас девалвира, и није могуће њима причати приче, оне немају више своју изворну вредност, а у савременом времену могу бити прочитане једино иронијом (Марија Проскурнина, Москва).
Са пуно духа, инвентивности и знања, Лафазановски је написао књигу коју а) досад нисмо имали б) желели смо да је одувек имамо в) и која нам следује (…) Описивач нам надопуњује истину, то је оно мало парче које нама увек недостаје када желимо да схватимо истину таква каква је… (Оливера Кјорвезирова, Скопље).
Теорија превласти писма над истином (блиска постулатима постмодернизма) код Лафазановског се издиже до ступња поступка који прави роман са једне стране, и стилистички кòд у нашој савременој литератури са друге стране (…) Увид у синтаксу и лексику тих кодова је нешто несумњиво код Лафазановског. С тог места долазе лакоћа и течност у његовом приповедању (Атанас Вангелов, Скопље).
Ермис Лафазановски нам се са овом као и са претходним књигама представља као писац са великим смислом за хумор… пуно новаторија и новом терминологијом која се поиграва са политичким и новинарским клишеима (Oldřiška Čtvrtníčková, Praga).
Роман Лафазановског Роман о оружју, је потврда продуктивног потенцијала једног савременог, мета-приступа према свету у чијим се оквирима раме уз раме налазе академска ерудиција и улични смех, реторичка вештина и игра значењима, оштра критика и урнебесна забава, луцидна интелектуална имагинација и шармантна досетка, урбана прича и ултра архаични сказ, црни хумор, апсурд и алогизам – који у суштини и онако обликују нашу непосредну егзистенцијалну баченост у овом и оваквом свету „оралних историја“ (Елизабета Шелева, Скопље).
Ермис Лафазановски успоставља праксу аксиолошке и етничке ревалоризације поступака обичног малог човека који има велике идеале и чије страсти покрећу свесност и егзистенцију. Парадоксални тропизми код овог аутора говоре језиком фаталног геста (Катица Ћулафкова, Скопље).