Милорад Павић је рођен 15. октобра 1929. године у Београду, Србија (знак зодијака „Вага”, подзнак „Шкорпија”, по астечком хороскопу „Змија”). Српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности 17, 18. и 19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета.
Члан је Српске академије наука и уметности од 1991. године, члан је Societe Europeenne de Culture и српског ПЕН-а.
Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме) Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана.
Од стране стручњака из Европе, САД, Израела и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду у књижевности.
Ожењен је Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. Живе у Београду.
Аутобиографија
Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.
Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.
Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.
Волео сам два Јована – Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).
Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.
До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.
На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.
Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.
Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа.
Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.
У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров „пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену „Московског художественог академског театра Чехова” мој „позоришни јеловник – За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо „Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски „Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада „Кратка историја човечанства”.
Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.
Дела Милорада Павића (прва издања на српском): Палимпсести, песме, Београд 1967; Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970; Месечев камен, песме, Београд 1971; Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971; Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972; Војислав Илић, његово време и дело, Београд 1972; Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973; Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976; Коњи светога Марка, приче, Београд 1976; Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979; Руски хрт, приче, Београд 1979; Нове београдске приче, приче, Београд 1981; Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982; Рађање нове српске књижевности, Београд 1983; Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984; Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад, 1985; Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988; Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989; Кратка историја Београда / A Short Hиstory of Belgrade, Београд 1990; Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991; Историја српске књижевности (Барок, Класицизам, Предромантизам), Београд, 1991; Позоришни јеловник: За увек и дан више, Београд 1993; Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994; Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996; Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998; Две которске приче (са Јасмином Михајловић), Београд, 1998; Глинена армија (Библиографско издање), Београд, 1999; Кутија за писање, Београд, 1999; Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, 2000; Страшне љубавне приче (изабране и нове), Београд, 2001; Врата сна и друге приче, Београд, 2002; Прича о трави и друге приче, Београд, 2002; Девет киша и друге приче, Београд, 2002; Царски рез и друге приче, Београд, 2002; Седам смртних грехова, Београд, 2002; Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж, Београд, 2002; Прича о трави и друге приче, Београд, 2002; Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче, Београд, 2003; Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале), Београд, 2003; Уникат, Београд, 2004; Плава свеска, Београд, 2004; Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж, Београд, 2004; Љубавни роман у две приче (са Јасмином Михајловић), Београд, 2004; Прича која је убила Емилију Кнор (на српском и енглеском), Београд, 2005; Роман као држава и други огледи, Београд, 2005; Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика, Београд, 2005; Друго тело, Београд, 2007.
Критика о књигама
У својој земљи Павић је од часа када је објавио Хазарски речник одмах био прихваћен од критике на најбољи могући начин. Први приказ те „књиге будућности” антиципирао је много тога што ће критика у свету тек имати да каже: „Ово чудо од књиге је истовремено роман, збирка приповедака, књига стихова, историјска студија, кабалистички приручник, једном речју – апсолутна књижевност”. (Раша Ливада)
Независно од времена у којем се дешава радња романа, његов текст као да је исписала мудра рука древних, сакралних, митско-магијских жреца и опсенара, оних који држе у својој руци тајну људске судбине, али отварају шаку само после великих подвига и искушења, у тренутку када се више ништа не може изменити… (Зоран Глушчевић)
Француски и шпански критичари бележе да је Павић „писац прве књиге 21. века” (Paris Match, 1988), а у Аустрији га сматрају „Предводником европске постмодерне”. За Washиngton Tиmes Павић је „Хомеровски приповедач”, Anthony Burgess сматра да је Павић желео да „подигне књигу, или Књигу, то јест Кутију Организованог Знања на ниво магичног предмета попут полу-животиње која може да општи сама са собом и са другим књигама, као смртоносно оружје” (Observer, 1989). У Јужној Америци он је „један од најважнијих писаца данашњице” (Veja, Sao Paulo). Од живих писаца Павић је најчешће навођен од стране компјутерских (hyperfиctиon) аутора у САД 1992. и 1993. године како бележи Robert Coover (New York Times). Tiempo из Мадрида бележи 1994: „Павић је једна од великих фигура светске књижевности”. „Постоје књиге које у читаоцу изазивају нешто као хемијску реакцију… Хазарски речник садржи ту врсту `отрова`” (Mainichi Shimbun, Japan, 1993). „У том делу имамо мистику Византије сједињену са енергијом Балкана, његових предања и митова” каже Евгениос Араницис (Елефтеротипиа, Атина, 1994).
У Последњој љубави у Цариграду има оне чудесне књижевне имагинације и песнички надахнутог језика који Павићу обезбеђују посебно место у савременој књижевности… Таква места су за сваку антологију прозе. (Александар Јерков)
Сваки примерак Павићеве књиге имаће свој засебни живот. (Пазит Равина, Давар, Израел).
„Каква фантастична грађевина, какав лавиринтски парадокс, како неутешна прича између две смрти” пише немачка критика о роману Унутрашња страна ветра (Rheinischer Kurier, 1995).
Заразио нас је познањем једне нове врсте. (Alain Bosquet)
Павић налази снагу да надвлада романескну традицију двадесетога века путевима који се разликују од путева „новог романа“ и „новог новог романа“ (Независимаја газета, Москва, 1997).
За роман Хазарски речник је добио НИН-ову награду и награду Роман деценије. New York Times га је уврстио међу седам најлепших књижевних дела објављених у САД 1988. На листама бестселера био је на првом месту у Француској и на трећем месту у Енглеској. Друге његове књиге су добиле награде: „Меша Селимовић”, награду Народне библиотеке Србије, „Борисав Станковић”, „Просвета”, „Лаза Костић”, Златни бестселер…
З. Туцић и З. Стефановић израдили су по његовим причама стрип „Трећи аргумент”. Композитор Светислав Божић је на његову поезију написао хорску музику која се нашла и на репертоару руског хора „Глинка”. Дански композитор Могенс Кристенсен на теме „Хазарског речника” компоновао је виолински концерт, клавирски дуо и једно дело за камерну музику. Објављена је CD ROM верзија „Хазарског речника”.
За исцрпне податке видети књигу Јасмине Михајловић: Био-библиографија Милорада Павића (засебно и као део књиге „Анахорет у Њујорку” у оквиру Сабраних дела), Београд, Драганић 1996, стр. 165-418. (Садржај: Биографија М. Павића, попис свих књига М. Павића, оригинали на српском; преводи; хронолошки сређена литература о М. Павићу 1952-1995) као и на сајту www.khazars.com
Књиге Милорада Павића су до сада објављене на 38 светских језика и у тиражу од преко 4.000.000 примерака. Његове драме се успешно изводе у водећим тетатрима Русије, Европе и Америке.