Милорад Павић (Београд 15. X 1929 – Београд 30. XI 2009). Био је српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности 17, 18. и 19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета.
Био је члан Српске академије наука и уметности од 1991. године, као и Société européenne de culture и српског ПЕН-а.
Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме) Павић је био један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана.
Од стране стручњака из Европе, САД, Израела и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност.
Био је ожењен Јасмином Михајловић – списатељицом и књижевном критичарком.
Аутобиографија:
Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.
Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.
Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време, први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.
Волео сам два Јована – Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).
Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.
До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.
На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.
Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.
Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа.
Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.
У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров „пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену „Московског художественог академског театра Чехова” мој „позоришни јеловник – За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је, као у циркусу на песку, играо Хазарски речник у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски „Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристогодишњицу свога града представом мог комада Кратка историја човечанства.
Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.
Дела Милорада Павића (прва издања на српском): Палимпсести, песме, (Београд, 1967); Историја српске књижевности барокног доба (Београд, 1970); Месечев камен, песме (Београд, 1971); Војислав Илић и европско песништво (Нови Сад, 1971); Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, 1972); Војислав Илић, његово време и дело (Београд, 1972); Гвоздена завеса, приче (Нови Сад, 1973); Језичко памћење и песнички облик, огледи (Нови Сад, 1976); Коњи светог Марка, приче (Београд, 1976); Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (Београд, 1979); Руски хрт, приче (Београд, 1979); Нове београдске приче (Београд, 1981); Душе се купају последњи пут (Нови Сад, 1982); Рађање нове српске књижевности (Београд, 1983); Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи (Београд, 1984); Историја, сталеж и стил, огледи (Нови Сад, 1985); Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, (Београд, 1988); Изврнута рукавица, приче (Нови Сад, 1989); Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade (Београд, 1990); Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру (Београд, 1991); Историја српске књижевности (Барок, Класицизам, Предромантизам) (Београд, 1991); Позоришни јеловник: За увек и дан више (Београд, 1993); Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање (Београд, 1994); Шешир од рибље коже. Љубавна прича (Београд, 1996); Стаклени пуж. Приче са Интернета (Београд, 1998); Две которске приче (Београд, 1998); Глинена армија (Београд, 1999); Кутија за писање (Београд, 1999); Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене (Београд, 2000); Страшне љубавне приче (изабране и нове) (Београд, 2001); Врата сна и друге приче, (Београд, 2002); Прича о трави и друге приче (Београд, 2002); Девет киша и друге приче (Београд, 2002); Царски рез и друге приче (Београд, 2002); Седам смртних грехова (Београд, 2002); Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж (Београд, 2002); Прича о трави и друге приче (Београд, 2002); Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче, (Београд, 2003); Невидљиво огледало – Шарени хлеб (Београд, 2003); Уникат (Београд, 2004); Плава свеска (Београд, 2004); Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж (Београд, 2004); Љубавни роман у две приче (Београд, 2004); Прича која је убила Емилију Кнор (Београд, 2005); Роман као држава и други огледи (Београд, 2005); Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика (Београд, 2005); Друго тело (Београд, 2007).
Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.