Ненад Величковић је рођен 2. маја 1962. године у Сарајеву. Ожењен, има кћерку. Завршио Математичку гимназију у Сарајеву (1981). Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву, одсјек Југославенска књижевност и српскохрватски језик (1986). Магистрирао (2006) с темом „Политички театар Душана Ковачевића“. Асистент на Катедри за јужнословенску књижевност Филозофског факултета у Сарајеву. Уредник магазина Визија. Власник Приватне установе Књижевна радионица Омнибус. Власник и покретач студентског месечника Омнибус. Власник и покретач сатиричног седмичног листа Алчак. Био је главни и одговорни уредник ФАН магазина (1996-1998), Члан редакције часописа Босанска вила (1998-2000), секретар Института за књижевност у Сарајеву (1991-1992) и професор у Првој гимназији у Сарајеву (1987-1990). Члан П.Е.Н. центра БиХ. Учествовао на бројним књижевним сусретима, конферанцијама и манифестацијама у свету.
Објавио је књиге: Коначари, роман, Сарајево, (1995 – 5 изд.); Загреб, (1997). Књига је преведена на италијански (2 изд.), немачки, словеначки, мађарски, македонски, енглески и пољски. У Србији су књигу објавили „Стубови културе“ (1998); Ђаво у Сарајеву, збирка прича, Сарајево (1996, 2006) и Сплит (1998, 2001); Sexikon-Sexpresionizam, књига са два лица, речник и збирка есеја, Сарајево (1998); Сарајевски гастронаути, приче о намирницама које су Сарајлије примале у хуманитарној помоћи, Сарајево (1999); Отац моје кћери, роман, Сарајево (2000, 2002 и 2004). Ова књига је преведена на бугарски. У Србији су књигу објавили „Стубови културе“ (2003); Сахиб, роман, Сплит (2002); Овај роман су у Србији објавили „Стубови културе“(2002), Поезија ремонтизма/Издржите још мало, нећете још дуго, изабране сатире, Сарајево (2003); Сахиб, импресије из депресије, Сарајево (2005). Роман је преведен на словеначки (2005); Viva SEXICO, Сарајево (2006).
Написао је бројне радио драме, сценарије за серије, филмове, драме, кабарее, спотове, драме за позориште и луткарске представе, драматизације…
Приче су му објављене на немачком, енглеском, словеначком, пољском, македонском… Заступљен је у бројним антологијама и изборима савремене приче. Пише теоријске и критичке текстове. Добитник је више награда за приче и радио-драме.
Критика о књигама
Коначари
У књижевности Босне и Херцеговине тек је неколико дела попут овог. (Јосип Ости, Разгледи, Љубљана)
Ова књига ће вас насмејати до суза. (Dorotea Dieckmann, Die Zeit)
Ово је поклон језику и култури из које је написано. (Миљенко Јерговић, Erasmvs, Загреб)
Роман Коначари је брилијантни пример неконвенционалног и постмодернистичког (анти)ратног романа деведесетих. Као такав, он је, наравно, књижевно дело par ekselans, те га из тог разлога треба читати изнова и изнова. (Теофил Панчић, Време, Београд)
Врхунско књижевно штиво. (Татјана Јукић, Вијенац, Загреб)
Незаборавна књига. (Kornelius Hel, Spektrum)
Аутор који заслужује нашу пажњу. (Lilit Frej, Sonntags Blick)
Врхунско дело! (Алеш Дебељак, Дело, Љубљана);
Објављени док се опсада Сарајева завршавала, Коначари је урнебесан, несентименталан извештај са линија фронта балканских ратова деведесетих. Детерџент помешан са брашном, музејске реликвије продавани мировним снагама УН-а, чаробна моћ пластифициране акредитације – све од реда глупости и ужаси времена откривају нам се у овом саркастичном извештају тобожње ауторке тинејџерке. Маја живи у подруму једног сарајевског музеја, подједнако изнервирана српском артиљеријом и вегетаријанским оброцима који имају укус прженог сунђера. Њен отац, директор музеја, будно чува блага која се налазе горе док њихов остарели сустанар Јулио кује завере да их трампи. Мајина мајка излази на крај са јогом док туробни полубрат Давор трпи бескрајне кукумавке и трудничке жеље своје жене. Лебдећи у сред свега тога је Мајина бака, слепа и глува, па ипак привучена свим расправама у вези са храном. Потреба и криза носе Мају и њене садругове из једне комичне ситуације у другу. Па ипак, њена савршена црнохуморна духовитост јасно ставља до знања да бруталности рата продиру у ове мале тренутке живота – чак и обузетост самом собом једне тинејџерке. Бестселер на Балкану и превођен широм Европе, Коначари је некомпромисни роман о једној савременој трагедији. (…)Тешкоће савремене трагедије неуспевају да униште њену неспутану невиност, јер Величковић развијајући своју плејаду ’коначара’, открива умешност која поражава бруталност духовитошћу, бесциљношћу и бескрајним здравим хумором. (Majkl Pinker, Kontekst)
Ђаво у Сарајеву
Књигу Ђаво у Сарајеву одликује, по мом скромном мишљењу, најбоље погођена „мјера творачке дистанцираности“ у тематизацији и у литерарној транскрипцији животних садржаја из сарајевског ратног пакла: приче Витез Хипоталамус, Down-hill, Медени полумјесец, Прст, Нужда – могле би бити уврштене у сваку антологију савремене босанскохерцеговачке приповијетке, па и репрезентовати нашу приповједачку прозу на ширем, европском нивоу (…)
Величковић у сваком моменту зна шта треба и може да каже те, такође, увијек проналази прави начин како да уобличи и стилизује исказ. Прецизност дескрипције и сугестивност запажања, аутентичност лексике и уравнотеженост дијалога, адекватна динамизираност и димензионираност наративног тока, кондензованост поенти – за све то није, чини ми се, довољно само бити „литерарно писмен“ и начитан: тајна је прије у погођености и у „живљености“ одређеног угла гледања на ствари – управо оног угла из којег се раскрива њихов смисао у „нијемој корелацији“ и у игри сјенки и одбљесака разних елемената реалности… (Жељко Граховац)
Отац моје кћери
Отац моје кћери је прича о туробној свакодневници младог и амбициозног маркетиншког дизајнера који у суровим условима послератне обнове мукотрпно настоји да напредује на свом послу, који је уз то „по професији” отац, али и муж опседнут прељубничким фантазијама са својом новопеченом колегиницом Вандом.
У роману Отац моје кћери више нема рата, али је рат и даље присутан у људима који настоје да обнове породичан живот. Они су празни и поражени и једини излаз виде у одласку из Сарајева, јер их срећа чека под неким новим небом. Ово је прича о породици која је остала на окупу током рата у Сарајеву, али није успела да преживи празнину мира.
Неуротични дизајнер реклама, притиснут објективним животним проблемима, које доноси ново послератно сарајевско време, гушећи се у властитом незадовољству, фрустрацијама, сексуалним фантазијама, повремено охрабрен осећајем свемоћи које замењује осећајем немоћи, има визију, али не и шансу да ту визију бар покуша да оствари, схвата да је читав посао заправо велика превара. Он покушава да се приближи кћерки тако што се „спушта“ на ниво њеног животног доба, објашњавајући апсолутне нелогичности које се јављају око ње и утичу на њено детињство. Кроз целу причу њега прати неподношљив телесни бол лоциран у тестису, који му психички и физички загорчава дане. Он обилази докторе, мења терапије, гута антибиотике, да би на крају сазнао да се то од чега он болује не лечи, већ се са тим живи. Након што му жена и дете емигрирају у Аустралију, враћа се свом компјутеру и пиљи у монитор на којем пише: „Now it’s safe to shut yourself down”.
Ово је трећи Величковићев роман у којем користи хумор и иронију. У основи књига је тужна, али ће вам измамити осмех, додуше кисео, али ипак осмех. (…) Иза тог смеха крије се озбиљан проблем. И то нас наводи на закључак: Ненад Величковић је невероватно духовит писац (С. С. М., 2004).