Владимир Сорокин се родио 7. августа 1955. у малом граду Бјаково, близу Москве. Свој књижевни деби доживео је 1972. у великим привредним новинама „За кадры нефтяников”. Године 1977. дипломирао је на московском Институту за нафту и гас као инжењер, али је ово поље убрзо напустио, како би наставио са својим интересовањима везаним за графичку уметност, сликарство и концептуалну уметност. Током 70-их година Сорокин је учествовао на многим уметничким изложбама и дизајнирао и илустровао близу 50 књига.
Сорокин се развија као писац у круговима сликара и писаца московске андерграунд сцене током осамдесетих. Године 1985. шест Сорокинових прича појавило се у париском часопису „А-Я”. Те исте године, француски издавач Синтакса је објавио његов роман „Очередь” (Ред).
Сорокинови радови, јарки и упечатљиви примери андерграунд културе, били су забрањивани током совјетског периода. Његова прва публикација у СССР-у појављује се 1989. године када је Латвански часопис „Родник” (Пролеће) из Риге представио групу Сорокинових прича. Убрзо након тога, Сорокинове приче појављују се у руским књижевним зборницима и часописима „Третья модернизация” (Трећа модернизација), „Митин журнал”, „Конец века” (Крај века), „Вестник новой литературы” (Билтен нове књижевности). Године 1992. руска издавачка кућа Руслит је објавила Сборник рассказов (Сабране приче) – Сорокинову прву књигу која је номинована за руску књижевну Букерову награду, да би је у септембру 2001. Владимир Сорокин и добио; два месеца касније, уследила је награда Андреј Бјели за изванредан допринос руској књижевности.
Сорокинове књиге су преведене на енглески, француски, немачки, холандски, фински, шведски, италијански, пољски, јапански и корејски, а до њих се може доћи путем угледних издавачких кућа као што су Gallimard, Fischer, DuMont, BV Berlin, Haffman и Verlag der Autoren.
Члан је и руског Пен клуба.
Сорокин живи у Москви са женом и ћеркама близнакињама.
Сорокинови радови су:
Романи
День опричника, Москва, Захаров, 2006
23000, Москва, Захаров 2005
Путь Бро (Броов пут), Москва: Захаров, 2004.
Лед (Лед), Москва, Ад Маргинем, 2002.
Пир (Пир), Москва, Ад Маргинем, 2000.
Голубое Сало (Плаво сало) [1999.]. Москва: Ад Маргинем, 1999.
Первый Субботник (Прва радна субота), У сабраним делима у два тома. Москва, Ад Маргинем, 1998.
Сердца Четырех (Четири храбра срца), Москва, Књижевни зборник „Конец Века”, 1994.
Тридцатая любовь Марины (Маринина тридесета љубав), Москва, Издање Р. Елинина, 1995.
Роман (Роман), Москва, „Три Кита“ у сарадњи са Obscuri Viri, 1994.
Норма (Норма), Москва, „Три Кита“ у сарадњи са Obscuri Viri, 1994.
Очередь (Ред), Париз: Синтакса, 1985.
Позоришни комади, у издању разних издавача
Доверие (Поверење) (1989)
Hochzeitreise (Пост-брачно путовање) (1994-1995)
Дисморфомания (1990)
Пельмени (1984-1997)
Достоевску-Трип (1997)
Русская бабушка (Руска бака) (1988)
Щи (Чорба од купуса) (1995-1996)
С Новым Годом (Срећна Нова година) (1998)
Юбилей (Годишњица) (1993)
Землянка (Колиба или Кућа од земље) (1985)
Сценарија за филмове
Безумный Фриц (Безумни Фриц)(1994, реж. Татьяна Диденко, Александр Шамайский)
Москва (2001, реж. Александр Зельдович; Прва награда на фестивалу у Бону, Награда Федерације руских филмских клубова за најбољи руски филм године)
Копейка (Рубља) (2001, реж. Иван Дыховичный; номинација за награду „Золотой Овен” за најбољи сценарио)
4 (Четири), (2004, реж. Илья Хржановский; награда великог жирија међународног филмског фестивала у Ротердаму)
Вещь (Ствар) (реж. Иван Дыховичный)
Cashfire (реж. Александр Зельдович)
Фото албум В глубь России (У дубинама Русије), у сарадњи са сликаром Олегом Куликом.
Либрето за оперу Дети Розенталя (Розенталова деца), музика: Михаил Десиатников; написано на захтев Бољшој театра, Москва.
Десетине прича објављене су му у руским и страним периодикама.
Напомена: за целовиту листу Сорокинових радова, молимо посетите:
http://www.сркн.ру/библиограпхy/
Критика о Сорокину
Сорокин је писац који у својим делима не само да руши литерарне и културне табуе, него упућује и изазов самој књижевности и улози читаоца у књижевном процесу. У свим својим важнијим делима он као да пита читаоца: усуђујеш ли се да наставиш да читаш?
За Сорокина, чин писања представља ауторов покушај да се помири са својом психом, или да је одбрани од реалности. Стога после читања његових дела у устима остаје снажан укус психоанализе.
Главна карактеристика Сорокинових текстова је разлагање синтаксе у незначењске комбинације слова и речи: као да је текст доживео нервни слом. Сорокинов текст постаје огледало друштвене и политичке реалности коју би требало да представља. Његово писање нити нам говори шта треба нити нас учи како треба, у класичној руској традицији, него напротив нагони читаоца да буде активни учесник у изградњи смисла или ’значења’.
Сорокин намерно шокира свог читаоца, а и поиграва се књижевним конвенцијама, било да је у питању класична књижевност, као у књизи Роман, или петпарачке приче које су постале тако популарне у Русији почетком 1990-тих.
Сорокинова писана дела нападају симболе тоталитаризма, претварајући и стварност и текст у гротескну и кошмарну фантазмагорију.
David Gillespie i Elena Smirnova, Универзитет Бата
O књизи „Норма“
Сорокинова стратегија нарације је наглашено постмодернистичка, али се истовремено може открити дубока повезаност између Норме и реалистичке традиције руског романа. Циљ Гогољевих Мртвих душа био је исти: да се прикаже критички и иронички одраз руске историјске реалности, да се она пренесе у ’баш је тако било’. Норма је постмодернистичка по својој форми, а (пост)реалистичка по свом садржају.
Јури Талвет, Универзитет Тарту, Естониа