Владимир Сорокин (Бјаково, 7. VIII 1955) Рођен је у малом граду, близу Москве. Свој књижевни деби доживео је 1972. у великим привредним новинама За кадры нефтяников. Године 1977. дипломирао је на московском Институту за нафту и гас као инжењер, али је ово поље убрзо напустио, како би наставио са својим интересовањима блиским графичкој уметности, сликарству и концептуалној уметности. Током седамдесетих година Сорокин је учествовао на многим уметничким изложбама и дизајнирао и илустровао безмало педесет књига.
Сорокин се развија као писац у круговима сликара и писаца московске андерграунд сцене током осамдесетих. Године 1985. шест Сорокинових прича појавило се у париском часопису А-Я. Те исте године, француски издавач Синтакса објавио је његов роман Очередь (Ред).
Сорокинови радови, јарки и упечатљиви примери андерграунд културе, били су забрањивани током совјетског периода. Његова прва публикација у СССР-у појављује се 1989. године када је часопис Родник (Пролеће) из Риге представио групу Сорокинових прича. Убрзо након тога, Сорокинове приче појављују се у руским књижевним зборницима и часописима Третья модернизация (Трећа модернизација), Митин журнал, Конец века (Крај века), Вестник новой литературы (Билтен нове књижевности). Године 1992. руска издавачка кућа Руслит објавила је Сборник рассказов (Сабране приче) – Сорокинову прву књигу која је номинована за руску књижевну „Букерову наградуˮ, да би је у септембру 2001. Владимир Сорокин и добио; два месеца касније, уследила је Награда „Андреј Бјелиˮ за изванредан допринос руској књижевности.
Сорокинове књиге преведене су на енглески, француски, немачки, холандски, фински, шведски, италијански, пољски, јапански и корејски, а до њих се може доћи путем угледних издавачких кућа као што су Gallimard, Fischer, DuMont, BV Berlin, Haffman и Verlag der Autoren. Члан је и руског ПЕН клуба. Сорокин живи у Москви са женом и ћеркама близнакињама.
Романи: День опричника, Москва, Захаров (2006); 23000, Москва, Захаров (2005); Путь Бро (Броов пут), Москва, Захаров (2004); Лед (Лед), Москва, Ад Маргинем (2002); Пир (Пир), Москва, Ад Маргинем (2000); Голубое Сало (Плаво сало), Москва, Ад Маргинем (1999); Первый Субботник (Прва радна субота), у сабраним делима у два тома. Москва, Ад Маргинем (1998); Сердца Четырех (Четири храбра срца), Москва, Књижевни зборник Конец Века (1994); Тридцатая любовь Марины (Маринина тридесета љубав), Москва, Издање Р. Елинина, (1995).
Роман (Роман), Москва, „Три Китаˮ у сарадњи са Obscuri Viri, 1994.
Норма (Норма), Москва, „Три Китаˮ у сарадњи са Obscuri Viri, 1994.
Очередь (Ред), Париз, Синтакса, 1985.
Позоришни комади, у издању разних издавача:
Доверие (Поверење), 1989.
Hochzeitreise (Пост-брачно путовање), 1994-1995.
Дисморфомания, 1990.
Пельмени, 1984-1997.
Достоевску-Трип, 1997.
Русская бабушка (Руска бака), 1988.
Щи (Чорба од купуса), 1995-1996.
С Новым Годом (Срећна Нова година), 1998.
Юбилей (Годишњица), 1993.
Землянка (Колиба или Кућа од земље), 1985.
Сценарија за филмове:
Безумный Фриц (Безумни Фриц), 1994, реж. Татьяна Диденко, Александр Шамайский
Москва (2001, реж. Александр Зельдович; Прва награда на фестивалу у Бону, Награда Федерације руских филмских клубова за најбољи руски филм године)
Копейка (Рубља) (2001, реж. Иван Дыховичный; номинација за награду „Золотой Овен” за најбољи сценарио)
4 (Четири) (2004, реж. Илья Хржановский; награда великог жирија међународног филмског фестивала у Ротердаму)
Вещь (Ствар) (реж. Иван Дыховичный)
Cashfire (реж. Александр Зельдович)
Фото–албум В глубь России (У дубинама Русије), у сарадњи са сликаром Олегом Куликом
Либрето за оперу Дети Розенталя (Розенталова деца), музика: Михаил Десиатников; написано на захтев Бољшој театра, Москва.
Десетине прича објављене су му у руској и страној периодици.