Зоран Живковић (Београд, 1948). Године 1973. дипломирао је на одсеку за Ошпту књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Магистрирао је 1979, а докторирао 1982. на истом факултету. Редовни је професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Аутор је 16 прозних дела: Четврти круг (1993), Временски дарови (1997), Писац (1998), Књига (1999), Немогући сусрети (2000), Седам додира музике (2001), Библиотека (2002), Кораци кроз маглу (2003), Скривена камера (2003), Вагон (2004), Четири приче до краја (2004), Дванаест збирки и чајџиница (2005), Мост (2006), Госпођица Тамара, читатељка (2006), Амаркорд (2007) и Последња књига (2007), Есхерове петље (2008), Писац у најам (2009), Пет дунавских чуда (2011), Нађи ме (2012), Ерор на Филолошком факултету, приређивач (2012), Зборник мртвих (2015), Тумач фотографија (2016), Бела Соба (2021).
Живи и ради у Београду са супругом Мијом, синовима близанцима Урошем и Андрејем и њихове четири мачке.