Писац, критичар. Рођен је 11. 02. 1953. у Рјазању. Одрастао је у Риги. Завршио је Филолошки факултет Летонског универзитета (1976). Од 1977. живи у Њујорку. Радио је у листовима и часописима руске емиграције („Нови Американац“ и други). Објављују га у Русији од 1989. Од 1984. сарадник је Радио Слободе (коментатор, аутор недељних емисија за рубрику „Изнад баријера“). Аутор и водитељ телевизијског циклуса „Генис. Писма из Америке“ (канал „Култура“). Аутор је личне рубрике у „Новој газети“ и сталне колумне у часопису „Есквајер“. Члан је редакцијског савета часописа „Страна књижевност“. Члан је жирија Букерове награде (1993). Члан Академије филолошких наука Руске Федерације. Лауреат награде часописа „Звезда“ (1997) и др.
У коауторству са П. Вајлом објавио је шест књига: „Савремена руска проза“, „Матерњи језик“ (по препоруци Министарства образовања Руске Федерације), „Руска кухиња у изгнанству“, „60-те. Свет совјетског човека“ и др.
Од 1990. ради без коауторства. Књиге „Америчка азбука“, „Вавилонска кула“, „Иван Петровић је умро“, „Тама и тишина“, „Пејзажи“, „Трикотажа“ и друге ушле су у тротомно издање сабраних дела „Културологија. Истраживања. Лично“ (2002, 2003). 2004. године објављен је зборник есеја „Сладак живот“ („Вагриус“), 2006. – књига кулинарских путешествија „Колобок[1]“ (АСТ), 2008. – књига „Зен фудбала и друге приче“ (АСТ) и једнотомник „Шест прстију“ („КоЛибри“). У припреми за штампу је збирка филолошке прозе „Посебан случај“ и албума „Фантики“ (АСТ).
Од 2004. године води сталну рубрику у „Новој газети“.
Аутор је текста документарног филма о украјинској револуцији („Наранџаста зима“, режија А. Загданског).
Превођен је на енглески, јапански, немачки, француски, италијански, српски, мађарски, летонски и друге језике.
Кредо
Чудо књижевности састоји се у томе што је она способна да до читаоца донесе онај неизрецив, недељив и супстанционални, као срце, део човека, без ког се један аутор не би разликовао од другог. Изнуривши апстракцијама своју радозналост, нас не занима скуп идеја, једнаких, као што су карте у шпилу, већ уникатност њиховог распореда, шара, која је настала чудноватим распоредом општих идеја у свести. Књига је доказ, који води књижевност до њеног кривца. У књизи читаоци траже траг, који је писац оставио. Он се одликује аутентичношћу која одаје присуство реалности, али није реалност сама. Траг само указује на то, да је је она, реалност, била овде. Као што сви знају, књижевност је у стању да се понавља. Уникатна, у суштини, душа, која се налази између тела и текста.
Александар Генис