Горан Петровић (Краљево, 1. VII 1961) српски је књижевник и академик. Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских писаца млађе генерације савремених прозаиста. Редовни је члан Српске академије наука и уметности. Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Ради као главни и одговорни уредник књижевног часописа Повеља и издавачке делатности Народне библиотеке Стефан Првовенчани.
Објавиоје књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку прича Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница Код срећне руке (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006), књига записа Претраживач (2007), Испод таванице која се љуспа (2010), Породичне сторије (2011), Унутрашње двориште (2018), романи Папир са воденим знаком (2022) и Иконостас (Роман делта: ток 2) (2022).
Његови романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на руски, француски, италијански, шпански, немачки, пољски, бугарски, словеначки, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству. Нека од његових дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио.