Ласло Вегел (Végel László), прозни и драмски писац, есејиста, критичар, рођен је у Србобрану 1941. године. Своју књижевну каријеру започео је 1965. године, објављујући своје критичке текстове у култном часопису Új Symposion. Од тада је интензивно присутан у књижевности војвођанских Мађара, али и тадашње Југославије, односно Србије. Сарађује у свим значајним књижевним часописима ове средине. Након друштвених промена 1989. године своје књиге публикује и у Мађарској, сарађује у свим значајнијим часописима у Мађарској. Године 2005. у Будимпешти је објављена и мала монографија о Вегеловом опусу под насловом Végel-Symposion, са изабраним критикама дела Ласла Вегела мађарских, српских, хрватских и словеначких критичарa. Приређивач монографије Золтан Вираг констатује да је књижевно дело Ласла Вегела значајно и по томе што синтетизује традиције и наративне импулсе мађарске књижевности и књижевних дискурса с простора бивше Југославије. У том смислу, Ласло Вегел подједнако припада и мађарској књижевности, али је и један од малобројних мањинских писаца који су трајно ушли у крвоток српске књижевности. Како је написао Александар Тишма, Вегел је прозаист модерне, урбане вокације, и управо у том својству је и – сматра Петер Естерхази – претеча модерне мађарске прозе.
Дела:
Романи: Egy makró emlékiratai (Мемоари једног макроа, 1967); A szenvedélyek tanfolyama (Курс страсти, 1969); Áttün(tet)ések (Дупла експозиција, 1984); Újvidéki trilógia – Egy makró emlékiratai, Áttüntetések, Eckhardt gyűrűje (Новосадска трилогија – Мемоари макроа, Дупла експозиција, Екхардтов прстен, 1993); Exteritórium (Exterritorium, 2000); Pareneza (Parainézis, 2003). Збирке новела Szitkozódunk, de szemünkből könnyek hullanak (Псујемо, а очи су нам пуне суза, 1969). Збирке есеја A vers kihívása (Изазов песме, 1975); Ábrahám kése (Абрахамов нож, 1988); Lemondás és megmaradás (Одрицање и опстајање, 1992); Wittgenstein szövőszéke (Витгенштајнов разбој, 1996); A nagy Közép-Kelet-Európai Lakoma bevonul a Pikareszk Regénybe, beszély a pikareszk regényről (Велика Средњо– –Источно–Европска Гозба ступа у Пикарски Роман, приповест о пикарском роману, 1998); Peremvidéki élet (Живот на рубу, 2000); Збирка драмских текстова Judit (Јудита, 1989), и дневничке белешке Időírás, időközben (Исписивање времена, у међувремену, 2003).
Вегел је и значајан драмски писац, његове драме су извођене у југословенским позориштима, а режирали су их тако значајни редитељи као што су Душан Јовановић, Љубиша Ристић и Љубиша Георгиевски.
Дела на српском језику: Мемоари једног макроа (роман, прев. Александар Тишма, 1969); Дупла експозиција (роман, прев. Радослав Миросављев, 1983); Екхартов прстен (роман, прев. Радослав Миросављев, 1990.); Одрицање и опстајање (есеји, прев. Арпад Вицко, 1986, 1987); Абрахамов нож (позоришни есеји, студије, прев. Арпад Вицко, 1987); Живот на рубу (есеји, превео Арпад Вицко, 1992); Витгенштајнов разбој (дневнички есеји, прев. Арпад Вицко, 1994); Велика Средње–Источно–Европска Гозба ступа у Пикарски Роман (роман, прев. Арпад Вицко, 1996); Бездомни есеји (сабрани есеји, прев. Арпад Вицко, 2002); Ehterritorium (роман, прев. Арпад Вицко, 2002). Исписивање времена, у међувремену (дневничке белешке, прев. Арпад Вицко, 2003), Јудита и друге драме (драме, прев. Арпад Вицко, 2005).
Добитник је награде Младост (1969); награде Ady Endre (1993); награде Слободне штампе (1994); награде Déry Tibor (1995); награде Jelenkor (2000); Златне повеље Председника Републике Мађарске за књижевни рад (2000); награде Књига године у Мађарској (2001); награда Milán Füst за прозу Мађарске академије наука (2003); Кошутова награда (2009).