Ласло Вегел (Србобран, 1. II 1941) Прозни и драмски писац, есејиста, критичар. Своју књижевну каријеру започео је 1965. године, објављујући своје критичке текстове у култном часопису Új Symposion. Од тада је интензивно присутан у књижевности војвођанских Мађара, али и тадашње Југославије, односно Србије. Сарађује у свим значајним књижевним часописима ове средине. Након друштвених промена 1989. године своје књиге публикује и у Мађарској, сарађује у свим значајнијим часописима у Мађарској. Године 2005. у Будимпешти је објављена и мала монографија о Вегеловом опусу под насловом Végel-Symposion, са изабраним критикама дела Ласла Вегела мађарских, српских, хрватских и словеначких критичарa. Приређивач монографије Золтан Вираг констатује да је књижевно дело Ласла Вегела значајно и по томе што синтетизује традиције и наративне импулсе мађарске књижевности и књижевних дискурса с простора бивше Југославије. У том смислу, Ласло Вегел подједнако припада и мађарској књижевности, али је и један од малобројних мањинских писаца који су трајно ушли у крвоток српске књижевности. Како је написао Александар Тишма, Вегел је прозаист модерне, урбане вокације, и управо у том својству је и, сматра Петер Естерхази, претеча модерне мађарске прозе.
Романи: Egy makró emlékiratai (Мемоари једног макроа, 1967); A szenvedélyek tanfolyama (Курс страсти, 1969); Áttün(tet)ések (Дупла експозиција, 1984); Újvidéki trilógia – Egy makró emlékiratai, Áttüntetések, Eckhardt gyűrűje (Новосадска трилогија – Мемоари макроа, Дупла експозиција, Екхардтов прстен, 1993); Exteritórium (Exterritorium, 2000); Pareneza (Parainézis, 2003). Збирке новела: Szitkozódunk, de szemünkből könnyek hullanak (Псујемо, а очи су нам пуне суза, 1969). Збирке есеја: A vers kihívása (Изазов песме, 1975); Ábrahám kése (Абрахамов нож, 1988); Lemondás és megmaradás (Одрицање и опстајање, 1992); Wittgenstein szövőszéke (Витгенштајнов разбој, 1996); A nagy Közép-Kelet-Európai Lakoma bevonul a Pikareszk Regénybe, beszély a pikareszk regényről (Велика Средње–Источно–Европска Гозба ступа у Пикарски Роман, приповест о пикарском роману, 1998); Peremvidéki élet (Живот на рубу, 2000); Збирка драмских текстова: Judit (Јудита, 1989), и дневничке белешке: Időírás, időközben (Исписивање времена, у међувремену, 2003).
Вегел је и значајан драмски писац. Његове драме извођене су у југословенским позориштима, а режирали су их значајни редитељи као што су Душан Јовановић, Љубиша Ристић и Љубиша Георгиевски.
Дела на српском језику: Мемоари једног макроа (роман, прев. Александар Тишма, 1969); Дупла експозиција (роман, прев. Радослав Миросављев, 1983); Екхартов прстен (роман, прев. Радослав Миросављев, 1990); Одрицање и опстајање (есеји, прев. Арпад Вицко, 1986, 1987); Абрахамов нож (позоришни есеји, студије, прев. Арпад Вицко, 1987); Живот на рубу (есеји, превео Арпад Вицко, 1992); Витгенштајнов разбој (дневнички есеји, прев. Арпад Вицко, 1994); Велика Средње–Источно–Европска Гозба ступа у Пикарски Роман (роман, прев. Арпад Вицко, 1996); Бездомни есеји (сабрани есеји, прев. Арпад Вицко, 2002); Ehterritorium (роман, прев. Арпад Вицко, 2002); Исписивање времена, у међувремену (дневничке белешке, прев. Арпад Вицко, 2003); Јудита и друге драме (драме, прев. Арпад Вицко, 2005).
Добитник је Награде Младост (1969), Награде Ady Endre (1993), Награде Слободне штампе (1994), Награде Déry Tibor (1995), Награде Jelenkor (2000), потом Златне повеље Председника Републике Мађарске за књижевни рад (2000), Награде Књига године у Мађарској (2001), Награда Milán Füst за прозу Мађарске академије наука (2003) и Кошутове награде (2009).