СВЕТИСЛАВ БАСАРА (Србија)
Светислав Басара је рођен 21. децембра 1953. године у Бајиној Башти.
Објављене књиге:
Приче: Приче о нестајању (1982); Peking by night (1985); Феномени (приче, 1989); Изгубљен у самопослузи (2008); Мајмуноописаније (2008)
Романи: Кинеско писмо (1985); Напукло огледало (1986); Фама о бициклистима (1988, Награда Жељезаре Сисак); На Граловом трагу (1990); Монголски бедекер (1992, Нолит-ова награда); De bello civili (1993); Уклета земља (1995); Краткодневица (2001); Џон Б. Малкович (2001); Срце земље (2004); Успон и пад Паркинсонове болести (2007, НИН-ова награда, Деретина награда, Награда Лаза Костић, Награда за најбољу књигу домаћих аутора у мрежи јавних библиотека Србије за 2008); Дневник Марте Коен (2008)
Есеји: На ивици (1987); Тамна страна Месеца (1992); Виртуелна кабала (1996); Дрво историје (1996); Вучји брлог (1998); Дрво историје (2008)
Студије: Looney tunes (1997); Света маст (1998); Идеологија хелиоцентризма (1999)
Драме и сценарија: Dolce vita, Oximoron, Hamlet remake, Буди богснама, Бумеранг, Нова Страдија (по мотивима приповедака Р. Домановића, 2009)
О роману Фама о бициклистима
Појављивање овог романа сматрало се својеврсним културним, друштвеним инцидентом, идеолошки противпожарци су објавили рат „Малој браћи еванђеоских бициклиста Ружиног крста“. Прогон се до данас није завршио али је књижевна имагинација Фаме постала стварност.
Петар Арбутина
Једино што са сигурношћу можемо да тврдимо је да смо старији за две деценије и десетак издања овог романа. Они новопридошли тек треба да почну да троше метафизичко време Фаме о бициклистима. Путовање се наставља.
Миодраг Раичевић
Ова књига је, у ствари, повест о тренутку који није постојао. Због тога она по својим основама надилази Историју, лудачки се кикоћући на њеном гробу. Што би рекао Шатобријан, који је немало патио од синдрома историчности – ово су успомене с оне стране гроба Историје.
Бранко Кукић
Пре двадесет година, помислио сам, ништа ме није припремило за појаву Фаме о бициклистима. Басара је до тада објавио своје прве приче и романе, а ја сам у мојој збирци Фрас у шупи објавио причу Светислав Басара интервјуише Самјуела Бекета за Трећи програм радио Београда. Басарини рани романи указивали су на списатељску разиграност, на постмодернистичко поигравање садржајем и формом, на препуштање апсурду, што су све одлике типичне за Басарин прозни поступак, али ништа није наговештавало велики скок, велики прелет, који ће се одиграти објављивањем романа који ће постати још типичнији пример његове прозе. После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац.
Давид Албахари
О роману Срце земље
Да је савремени свет, а нарочито политика, у тоталном ћорсокаку, да су гласници апокалипсе све ближи, Светислав Басара (Бајина Башта, 1953) варира у свом иронично-пародијско-лакрдијашком дискурсу у низу романа, есеја, интерјвуа. Тај својеврсни басаризам постао је препознатљив и онда када га се аутор јавно одриче, а његови читаоци траже као потврду да је у роману све дозвољено и могуће. У тој градњи и разградњи, мистификацији и демистификацији, мешавини спекулативног и метафизичког, научног и псеудонаучног говора, документа и фикције, Басара је, чини се, најдаље отишао управо у најновијем роману Срце земље.
Милан Живановић
Исписујући још један роман у складу са својом приповедачком поетиком која подразумева сталност књижевних увида спрам оних тачака стварности у којима се мешају метафизичко мишљење и радикални скептицизам о односу на феномене појавног света са каткад сасвим бизарним дешавањима, најчешће апсурдним и преузетим из актуелне стварности, Светислав Басара у средиште збивања ове књиге ставља историји непознати тромесечни боравак Фридриха Ничеа на Кипру, из наводне 1882. године.
Ненад Шапоња
Грађено према опробаном моделу постмодернистичког (надри)романа, Срце земље има маску нелитерарног жанра – елементе структуре научне студије: предговоре (анонимног писца, проналазача рукописа и преводиоца), поглавља од којих је свако посвећено посебном „аспекту проблема“ (од општег погледа на „мистерије Ничеове биографије“ до појединачних разматрања филозофовог односа према Богу, Вагнеру, женама, настављачима), бројне прилоге (необјављене фрагменте, писма, загробни интервју) и поговор. Историјским личностима су поштеђена само имена; све остало је машта у функцији алегоричног тумачења 20. века.
Весна Тријић
О књизи прича Фантомски бол
Све приче су написане као раблеовска алтернативна историја и представљају заводљиву мешавину фикције, мистификације, езотерије и историјске фактографије у којој је све као привид, могуће и дозвољено. Попут филмских напомена, „свака сличност са стварним људима је случајна” или, преведимо то на језик литературе: мимезис као прозни дискурс је Басарин прозаистички непријатељ бр. 1, те и у овој збирци све подлеже сумњи, иронији, релативизму, варљивости. Бројни парадокси, алогизми и мистификације утичу на књижевно стварање паралелне стварности у којој се каламбурски укрштају строго контролисана машта са бизарностима овог света. Хумор који из тога произилази је хумор апсурда који, иако има комички ефекат, у својој основи функционише на етичком нивоу, опирући се и релативизујући ауторитете, идеологије, покорност, научну озбиљност или теоријску окошталост.
Јасмина Врбавац
О роману Успон и пад Паркинсонове болести
Роман овенчан признањем НИН-овог жирија критике за 2006. годину поседује све одлике талента, занатског умећа и списатељске зрелости Светислава Басаре: мајсторство композиције фрагментарне структуре романа; избрушени, врцави стил, поготово у есејизаторским партијама текста; полетност рефлексије и духовитост идејних обрта, са ненадмашним смислом за црни хумор и апсурд…
Горан Лазичић
Непуних двадесет година после Фаме о бициклистима Светислав Басара није одолео искушењу и вратио се на место успеха! Успон и пад Паркинсонове болести, наиме, у много чему може да подсети на то готово култно остварење вечитог највећег талента савремене српске прозе у којему је цео један читалачки нараштај с извесном егзалтацијом препознавао узорни и у исти мах најзабавнији изданак овдашњег постмодернизма.
Тихомир Брајовић
О роману Дневник Марте Коен
Светислав Басара је у сваком погледу особена фигура наше књижевности, а његова проза тражи барем минимално радозналог, широкообразованог читаоца који неће одустати на фантастичним обртима, мозаичном нагомилавању приповести, на пародији, апсурду, иронизовању, јукстапонирању неспојивих личности и идеја, већ ће, напротив, уживати у необичном споју хумора и луцидности, пратећи га у стопу и не губећи главу у лавиринтима рукописа. А таквих је, на срећу, било много још и у време прекретничких Бициклиста, и до данашњег дана се њихов број морао још увећати, сем ако на делу опет није Басарина теза о непостојању сваког смисла на овим просторима.
Јасмина Врбавац
О драми Нова Страдија
У тексту Светислава Басаре, у бриткој представи ансамбла Народног позоришта, и редитеља Кокана Младеновића, Страдија је историјски обрубљени, позлаћени оквир, сатирички хоризонт нашег начина постојања, похвала сабране и изабране националне глупости и лудости, у духу Еразма Ротердамског, и Алфреда Жарија. Наша ибијевштина!
Мухарем Первић