Вида Огњеновић (Дубочке, 14. VIII 1941) Рођена у Дубочкама крај Никшића, одрасла и школовала се у Србији.
Основну школу завршила у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду и на одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и ТВ.
Постдипломске студије започела је у Паризу на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе режије одбранила је на универзитету у Минесоти, САД, као стипендиста Фулбрајтове Фондације (1972. године).
Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977. године, а по истеку четворогодишњег мандата, остала је у ангажману као стални редитељ.
Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (UCLA, 1981, 1982), Чикагу (UIC, Columbia College, 1996, 1998, 2000) а у оквиру предавачких турнеја обишла је у неколико махова, као гост предавач, све веће универзитете у САД (1985, 1991, 1997, 1999). Редовни је професор Академије уметности у Новом Саду.
Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велик број телевизијских и радијских режија, од којих многе по сопственим текстовима.
Написала је једанаест драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења, а објављене су у различитим издањима. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је представе и изван наше земље. Режирала је разнородан репертоар, како домаћу и страну класику, тако и модерну савремену драму и многе праизведбе. Добитница је свих значајнијих награда за драму и режију. То су, између осталих: Октобарска награда Града Београда за позоришну уметност (1984); Златни ловоров венац за режију (Сарајево, 1985); Вукова награда за уметност (1992); Стеријина награда за најбољу драму (1991); Награда „Јоаким Вујићˮ за позоришну уметност (2001); Стеријина награду за најбољу драму (2002); Стеријина награда за најбољу режију (2002); Награда „Будва Град Театарˮ за позоришну уметност (2007).
Објављује прозу и есејистику.
Збирке приповедака: Отровно млеко маслачка (1994), Стари сат (1996), Најлепше приповетке Виде Огњеновић (2001), Права адреса (2007).
Романи: Кућа мртвих мириса (1995), Прељубници (2007).
Путописна проза: Путовање у путопис (2005).
Збирка есеја: Насупрот пророчанству (2007).
Збирка интервјуа: Нема више наивних питања (2008).
Књиге драма: Кањош Мацедоновић (1989, 1994, 2004), Меланхоличне драме (1991), Сетне комедије (1993), Девојка модре косе (1994), Милева Ајнштајн (1988, 2002), Јегоров пут (2001), Сабране драме у три књиге: Драме I, II, III (2000, 2001, 2002), Дон Крсто (2007).
Добила је многе значајне награде за књижевни рад. Између осталих: Награду Просвете за књигу године (1994); Андрићеву награду за приповетку (1995); Награду „Бранко Ћопићˮ за прозу (1996); Награду „Лаза Костићˮ за роман (1996); Награду „Карољ Сирмаиˮ за приповетке (1996); Награду „Рамонда Сербикаˮ за прозу (1998); Награду „Стефан Митров Љубишаˮ за књижевно дело (1999); Награду „Тодор Манојловићˮ за модерни израз у књижевности (2004); Награду „Милица Стојадиновић – Српкињаˮ за приповетке (2007); Награду Народне библиотеке за Књигу године (2007).