Јован Николић је рођен у Београду 1955. године и као дете музичара прошао је кроз све градове Југославије. Николићи се 1963. враћају на породично огњиште у Чачак. Од 1981. године Јован Николић живи у Београду, где ради као хонорарни новинар више медија, колумниста, глумац, кабаретиста и певач по ноћним клубовима.
Аутор је књига: Гост ниоткуда, (на српском и ромском језику, 1982) Ђурђевдан (1987), Нећу да се родим (1991), Очи покојног јагњета (1993), Тело и околина (1994), Мала ноћна музика (1998), Соба с точком (2004, немачко издање, 2011 на српском). Писао је текстове за Генерацију 5, Забрањено пушење, Радомира Михаиловића Точка, групу Ођила… Последњи Николићев текст Бубамара је лајтмотив филма Црна мачка, бели мачор редитеља Емира Кустурице.
После НАТО бомбардовања, Јован Николић се трбухом за крухом сели у Немачку, где наставља да пише и објављује, а коначно су га „стигле“ и награде: у децембру 2011. цео Келн је читао Јована Николића и његов роман Бела врана, црно јагње, који је изабран у пројекту Књига за град. Вредно признање додељује од 2003. године Кућа културе, а Николићева трећа књига објављена 2006. на немачком, поново је била штампана у 10.000 примерака и читала се седам дана на тридесетак места по граду уз популарну цену. Ово признање Келна завредила су претходно дела нобеловца Орхана Памука, Харуки Муракамија и Итала Калвина.