Светлана Велмар Јанковић се родила, школовала и живи у Београду.
Као секретар и уредник часописа Књижевност била је и у уредништву које је водио Ели Финци и у уредништву које је водио Зоран Мишић. Дуго је година уређивала, у Издавачком предузећу Просвета, едиције савремене југословенске прозе и есејистике. Основала је библиотеку Баштина.
Објавила је романе: Ожиљак (1956, друго прерађно издање 1999), Лагум (1999), Бездно (1995), Нигдина (2000) и Востаније (2004);
есеје: Савременици (1968), Уклетници (1993) и Изабраници (2005);
збирке приповедака: Дорћол (1981), Врачар (1994), Гласови (1997), Књига за Марка (1998), Очаране наочаре (2006) и Седам мојих другара (1997); молитва Светилник (1998);
драме Кнез Михаило (1994) и Жезло (2001);
романсирану биографију Прозраци (2003) и књигу Капија Балкана (брзи водич кроз прошлост Београда, 2011)
Награде Исидора Секулић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Ђорђе Јовановић, Бора Станковић, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1992. години, НИН-ова награда за роман године 1995, Награда Невен, Награда Политикиног забавника, Награда 6. април за животно дело о Београду, Награда Мишићев дукат, Награда Рамонда сербица, Награда Стефан Митров Љубиша, и Награда Жак Конфино.
Превођена је на енглески, француски, немачки, руски, шпански, италијански, грчки, бугарски, кореански и мађарски језик.
Редовни је члан Српске академије наука и уметности.