Светлана Велмар Јанковић (Београд, 1. II 1933) Родила се, школовала и живела у Београду. Као секретар и уредник часописа Књижевност, била је и у уредништву које је водио Ели Финци и у уредништву које је водио Зоран Мишић. Дуго је година уређивала у Издавачком предузећу Просвета едиције савремене југословенске прозе и есејистике. Основала је библиотеку Баштина.
Објавила је романе Ожиљак (1956, друго прерађено издање 1999), Лагум (1999), Бездно (1995), Нигдина (2000) и Востаније (2004); есеје Савременици (1968), Уклетници (1993) и Изабраници (2005); збирке приповедака Дорћол (1981), Врачар (1994), Гласови (1997), Књига за Марка (1998), Очаране наочаре (2006) и Седам мојих другара (1997); молитву Светилник (1998); драме Кнез Михаило (1994) и Жезло (2001); романсирану биографију Прозраци (2003) и књигу Капија Балкана (брзи водич кроз прошлост Београда, 2011).
Награде: „Исидора Секулићˮ, „Иво Андрићˮ, „Меша Селимовићˮ, „Ђорђе Јовановићˮ, „Бора Станковићˮ, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1992. години, Нинова награда за роман године 1995, Награда „Невенˮ, Награда Политикиног забавника, Награда „6. априлˮ за животно дело о Београду, Награда Мишићев дукат, Награда Рамонда сербика, „Стефан Митров Љубишаˮ и Награда „Жак Конфиноˮ.
Превођена је на енглески, француски, немачки, руски, шпански, италијански, грчки, бугарски, кореански и мађарски језик.
Редовни је члан Српске академије наука и уметности.
Умрла је у Београду 2014. године.