О аутору
Давид Албахари (Пећ, 1948), приповедач, романсијер, есејист, антологичар, преводилац са енглеског језика.
Објавио је на српском језику (само прва издања):
Књиге прича и изабраних прича: Породично време (1973), Обичне приче (1978), Опис смрти (1982), Фрас у шупи (1984), Једноставност (1988), Пелерина (1993), Изабране приче (1994), Необичне приче (1999), Најлепше приче Давида Албахарија (2001), Други језик (2003), Сенке (2006), Сваке ноћи у другом граду (2008), Нема песма (2009).
Романи: Судија Димитријевић (1978), Цинк (1988), Кратка књига (1993), Снежни човек (1995), Мамац (1996), Мрак (1997), Гец и Мајер (1998), Светски путник (2001), Пијавице (2005), Марке (за младе, 2006), Лудвиг (2007), Брат (2008), Ћерка (2010) и Контролни пункт (2012).
Књиге есеја: Преписивање света (1997), Терет (2004), Дијаспора и друге ствари (2008) и Људи, градови и штошта друго (2011)
Књиге за децу: Ема и јеж који нестаје (2008, са Душаном Петричићем), Ни дан без чуда (2010).
Књигу: Српске народне бајке (са Д. Великићем, О. Олтвањијем и Д. Тушевљаковићем и А. Гловацки, 2012)
Монографске књиге: Давид Албахари: Памтивек (2011), Давид Албахари (водич кроз поетички и интимни свет, 2012)
Књигу изабраних прича: Learning Cyrillic (2012)
Изабрана дела Давида Албахарија у десет књига објављена су током 1996. и 1997. године.
Антологије: Најкраће приче на свету (1993), Антологија јеврејских приповедача (1998), Посластичарске приче (са Владаном Мијатовићем Живојновим, 2008) Сваштара о трави (са Бранком Кукићем, 2008)
Књижевне награде: НИН-ова награда за роман године, Андрићева награда за књигу прича, Награда „Станислав Винавер“, Награда „Бранко Ћопић“, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, Награда града Београда, Виталова награда за књигу године.
Међународне књижевне награде: Награда „Балканика“ за најбољи роман објављен на неком од балканских језика у 1997. години, награда „Мост-Берлин“, награду „Стефан Митров Љубиша“ у Будви и „Виленица“ у Словенији.
Од 1973. до 1994. године Албахари је радио у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске.
Заступљен у бројним српским и светским антологијама и зборницима
Књиге Давида Албахарија преведене су на осамнаест светских језика и излазе у издањима водећих светских издавача, мечу којима су Галимар, Харвил, Харкурт, Еинауди.
Давид Албахари је превео на српски језик многа дела савремених британских, америчких, аустралијских, канадских и израелских аутора, укључујући дела Сола Белоуа, Исака Башевиса Сингера, Томаса Пинчона, Маргарет Атвуд, В. С. Најпола, Владимира Набокова, Дејвида Гилмора, Јехуде Амихаја и Давида Гросмана. Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил и Џејсона Шермана.
Члан је САНУ (ван радног састава).
Од 1994. живи и ради у Калгарију у Канади.
О књигама
О роману Снежни човек
(…)Сугестивност Албахаријеве приче о егзилу почива на језичкој, формалној и значењској избалансираности приповедања, што је и прво поетичко својство и прва естетичка врлина Снежног човека. Заговорник поетике сажетости, свођења језика на изрицање битних, микроскопски опсервираних детаља људског постојања, Албахари је у Снежном човеку, за разлику од ранијих, на први поглед блиских текстова (Цинк и Кратка књига), увео и говор о актуелној историји и политици, али на недиректан, суптилан начин, пун ироније и интелектуалне релативизације која ће, на крају, обгрлити и самог јунака/ја-приповедача. Снежни човек, помало парадоксално, отвара свој романескни хоризонт управо сумњом у темељне епске постулате најсложенијег и најобимнијег прозног жанра. У њему се прича прича кроз сумњу и у језик и у причу, у њему је историја огледнута у свакодневици, а живот у сталној слутњи старости и смрти. Језичка префињеност која није сама себи сврха већ је у непосредној вези са прецизним описом номадског осећања живота субјекта који нигде, па ни у себи, не може да се скраси, чини Албахарија једним од најбољих стилиста савремене српске прозе.
Михајло Пантић
O роману Мамац
(…) Испричати причу за јунака значи претворити траку у албум са предратним сликама чланова прве породице његове мајке, за који се мора рећи, да би се ставила тачка и живот почео изнова, да је само скуп фотографија које ће ускоро пожутети. Тако и магнетофонска трака јесте албум са скупљеним историјским чињеницама које траже тачку – ратови, добровољно изгнанство, реч кућа као означујући без означеног, губици: мајка, али и матерњи језик који у анонимном граду на северноамеричком континенту звучи потпуно историјски. Ставити тачку, завршити причу, послати траку назад за Београд, како то у једном тренутку пада на памет јунаку, значи, уз сву апсурдност таквог покушаја, покушати испричати причу како би чињеницу неминовно претворио у фикцију, одредивши јој почетак и крај, као што се то чини у уџбеницима историје, где се у својим фосилним остацима та „учитељица живота“ поново претвара у причу. Јунак ће тај свој подухват прекида, новог укорењивања, морати учинити на другом језику „уз помоћ речника, наравно“ и нових поетичких правила примерених том новом језику: прича мора имати свој почетак и крај. Тако писање за јунака постаје тест иницијације, масовног брисања, односно репрограмирања, учења писања од кога зависи будућност.
Слободан Владушић
О роману Гец и Мајер
Албахаријева тешка и клаустофобична прича пулсира тупим злом: оно је густо и мирише на крв и смрт; оно је застрашујуће у ономе што говори о животињској жељи за убијањем која је запретана у сваком од нас. Гец и Мајер спадају у најбоље што је написано у књижевности о холокаусту; језиво, аветињско и истовремено исувише истинито.
Викторија Браунворт
О роману Пијавице
(…) писац није извео маестрално само ову ствар са целокупном параноичном атмосфером коју удише главни јунак. Он је успео да остане исто онако приповедачки тих, умерен, какав је био и у романима који нису имали триста страница. Његов језик, иако никада овако обиман, остао је чист, прецизан, перфектан, какав је и до сада био. Али, праве литерарне посластице у овом делу су тиха интелектуална поигравања које се попут скоро невидљивих дигресије ређају међу редовима Пијавица. Паметни осврти на судбину, историју, национализам, диктатуру, држе равнотежу на трилер клацкалици.
Мића Вујичић
О роману Лудвиг
(…)остајући у подручју лепе књижевности, писац Цинка и Мамца овде ипак исписује у основи камерно и при том албахаријевски двосмислено штиво, које је могуће читати као накнадну одбрану изворно борхесовске вокације постмодернизма, али исто тако и као сатиру на лажни постмодернизам у српској књижевности, садржан у концептуалистичком празнословљу и јаловости.
(…) И мада све сатиричне жаоке и инвективе долазе из уста главног јунака и тзв. непоузданог, животно ускраћеног и стога лично пристрасног приповедача, овај кратки роман с тезом доноси вероватно једну од најпровокативнијих и најбескомпромиснијих слика коју је новија српска књижевност изнедрила о себи самој и актуелној духовној клими у којој настаје.
Тихомир Брајовић
О роману Брат
(…) Роман Брат, једно од три остварења којим се писац представио на протеклом београдском Сајму књига, по мом мишљењу најбољи је који је Албахари написао још од Геца и Мајера. Ради се о наративу који проблематизује родне разлике и покушава да разбије још један од табуа у хомофобично/гинофобичном србијанском друштву.
Владимир Арсенић
О књизи прича Сваке ноћи у другом граду
(…) Ова збирка садржи неке од најбољих скоријих Албахаријевих приповедачких домета, попут прича У ходнику и Тежина главе, бриљантних студија злочин(ц)а и жртве, порозности граница међу њима, моћи потискивања истине и сећања… Или Бицикла, савршено саливеног омажа Бернхарду, који је и паметна ругалица (пара)књижевним мистификацијама и његово контрастирање са грубом баналношћу „реалног“ света, који има своја правила… Или Тајно друштво, један расни noir, па „загребачка“ прича Близнакиње, окретна игра на самој (фиктивној) граници репортажно-документаристичког проседеа, са буљуком „стварних“ ликова; па На врху планине, у којој се јад емигрантског лепо сплиће са чемером брачног; кад смо код тог чемера, Почетак ћутања, смештен у Новом Саду, тематско-мотивски као да је писао Тишма, али јединственом албахаријевском „брзином таме“; Духови у Минхену, кроз снажну фантастичарску симболичку слику, додирују непролазну језу наказне Историје и вечног фашизма.
Теофил Панчић
О књизи прича Нема песма
У том смислу, појављивање Неме песме може да има и дискретно симболично значење. Не правећи драстичне обрте, већ годинама и деценијама пажљиво, занатски самосвесно дограђујући свој ауторски рукопис и мајсторски непопустљиво подешавајући оквир свог приповедачког опуса, који, рекао бих, ипак означава његов првенствени и заиста драгоцени допринос савременој српској књижевности, Давид Албахари овим гестом је ненаметљиво и у извесном смислу „немо”, на себи својствен начин, дакле, упутио заправо и те како „речит” знак. Ко уме да чита, разумеће га.
Тихомир Брајовић
О роману Ћерка
Албахари је и овај свој краћи роман једним делом претворио у поетичку расправу о границама језика и приче, односно о питањима аутентичности живљења и приповедања.
(…)Тако се прорачуната и пажљиво вођена прича у роману Ћерка и развија између опозита: живота који је неумољив у својој инертној једнодимензионалности, и захтева језика и приче који би да га изнутра осмисле и репродукују, са самосвесним уверењем да стварност неумитно траје и да се не може у потпуности премрежити речима („Као да стварност не би постојала уколико бих престао да је дефинишем речима“). Међутим, то код овог писца одавно није стваралачка новина.
Милета Аћимовић Ивков
О роману Контролни пункт
Приповедање од почетка измиче законитостима реалистички засноване прозе и доноси све убрзаније и непредвидљивије укрштање фантастичног и стварног, док та граница уопште успева да се одржи. Сабласна атмосфера полако поприма гротескне и бизарне црте, на моменте постаје иронички осенчена и комична. У другом плану али стално присутан, развијен је застор кафкијанске неодређености и недокучиве језе, са акцентима метафизичке неизвесности ишчекивања која подсећа на Бекетову драму.
Горан Лазичић