О аутору
Олга Токарчук (1962) спада у ред најистакнутијих савремених пољских прозаиста и есејиста. Рођена у Сулехову, психолог по професији, живи у и ствара у Крајанову, маленом месту у Судетима. Добитница је престижних књижевних награда: награде Пољског удружења издавача, награде фондације Košcelskih, пасоша листа „Политика“, награде Махинера, Шлеске награде за културу 2003; више пута номинована је за награду NIKE и три пута победила је на плебисциту читалаца Gazete Viborce. Најзад, треба поменути и номинацију за међународну литерарну награду IMPAC Dablin 2004.
Дебитовала је 1989. песничком збирком Градови у огледалима (Miasta w lustrach). Велики успех доноси јој први њен роман У потрази за Књигом (Podróż ludzi Księgi), којим је стекла признање и критике и читалачке публике. Следи роман Ерна Елцнер (E. E., 1995), а потом, 1996. године Правек и друга времена (Prawiek i inne czasy), књига за коју је добила највише признања. После збирке приповедака Ормар (Szafa, 1997) уследиће роман Дневна кућа, ноћна кућа (Dom dzienny, dom nocy, 1998), који многи проглашавају њеним најбољим делом, и коначно, 2001. збирка приповедака Свирка на много бубњева (Gra na wielu bebenkach). Потом је објавила књиге: Ана Ин у гробницама света (Anna In w grobowcach świata, 2006), Возите свој плуг преко костију умрлих (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) и Čas medveda (Moment niedźwiedzia)
Треба поменути и књигу есеја Лутка и бисер (Lalka i perła) из 2000. (предлог новог начина читања романа Лутка Болеслава Пруса), као и Приче за Бадње вече (Opowieści wigilijne , заједнички пројекат са Јежијем Пилхом /Jerzy Pilch/ и Анџејем Стасјуком /Andrzej Stasiuk/).
Олга Токарчук је писац особитог сензибилитета. Полази јој за руком да на веома инспиративан начин доведе у спрегу макрокосмос и микрокосмос нашег духа, и за њу једноставно не постоји свет који битише одвојено од наше свести, исто као што је и свест немогућно разлучити од вечних ритмова природе и битка. Олга Токарчук је, Поред Адама Загајевског (Adam Zagajewski) и Тадеуша Ружевича (Tadeusz Różewicz) пољски кандидат за Нобелову награду.
О књигама
О роману У потрази за Kњигом
(…) књижевница суверено демонстрира познавање различитих типова исказа и вештину њиховог компоновања у једну целину, те способност осмишљавања интригантне фабуле и занимљивих књижевних јунака, али и незанемарљивих мисаоних досега. Настао дакако на постмодернистичкој поетичкој основи, која не рефлектује стварност него се поиграва светом књижевности.
О роману Дневна кућа, ноћна кућа
Ново остварење пољске ауторке огледни је пример разламања логоцентричности. Дневна кућа, ноћна кућа није роман настао на захтевима кохерентности и конзистентности наративно-мотивацијске целовитости, већ доноси низ самосталних фрагмената (у које се, као што знамо, претворила некадашња „велика прича“), које оквирно повезује неколико сталних ликова и танка наративна веза. Основно усмерење дела је – постмодернизму такође драга – сфера сна, увек вредносно испред сфере реалности – до порицања материје, осцилирајући између Хтоноса и Хаоса, стварања и ништавила. Читаоци који воле Милорада Павића, Немању Митровића и Горана Петровића, наћи ће у Олги Токарчук следбеника постмодернистичког поетичког ониризма, с тим што она образац иновира визијом односа стварања и ништавила.
Фрагменти најчешће приповедају какав догађај, чији одраз налазе у виртуелном свету, на сајту који бележи снове. Уколико се сегменти не односе на снове, они ће се обратити другој нематеријалној сфери бића (прошлост, писање, или природа, која се отелотворује у пејзажу очулотвореном до те мере да његове јарке сензације такође пробијају покорицу стварности). Различити видови иреалне димензије постојања доводе се у везу са материјалним светом посредством хумора или бизарне банализације. Хумор, који је такође врста отклона, указује на пукотине оба пола, док сусрет са огољеном стварношћу сугерише како – колико год сан био наш онтолошки и егзистенцијални контекст – конкретну реалност не треба укидати. Полови могу да опстану тек у равнотежи која, ма колико крхка, попут односа Хтоноса и Хаоса, тек заједно чине свет могућим и потпуним.
Рефлексивна основа визије овог романа јесте теза да свет не постоји – како нам је давно поручивао још Калдерон – изван сна. Њега чине – како нам поруцује Олга Токарчук – људи који су умрли и сањају своје нове животе. Њега чини живот у који је пао Дис, не прихвативши никада његова ограничења, не одрекавши се свог астралног порекла. Људска чежња за удаљеним световима исто је што и чежња за онима из којих су дошли, односно за бесмртношћу. Чежња за бесмртношћу, преодевена у литерарну игру, објашњена као напор да се каже истина, стога, не звучи као већ виђено. Излазећи из себе у нека своја друга тела и друге душе, писац овим парадоксалним реализмом прецизно предочава оно што је видео.
Блештавило постмодернистичке игре ваљда нисте ни оцекивали без плодотворности парадокса, који је увек рад да нам покаже пут у неки нови свет.
Душица Потић, Политика
О књизи Свирка на много бубњева
Јунаци Олге Токарчук су просечни људи, „ходајуће неодређености“ у непријатељском (непрегледном, неразумљивом) свету. Обележени (рањени, оштећени) животним простором (соц-реалистичким градом – тамницом), они, као омађијани (уклети), теже да превазиђу понижавајуће породичне и друштвене околности и да постану целовити (лепи, достојанствени, непоновљиви). Зато њихову (пљоснату) стварност расветљава (и маскира) подсвесно поимање (прихватање) света: увучени у злокобну атмосферу карневала (личног или историјског рата), који укида границу између стварности и представе, идеје и сенке, они покушавају да у себи споје и исцеле градско и исконско, мушко и женско, људско и надљудско. Међутим, у замци линеарног временског поретка, освојена андрогеност је више морбидна него етерична („Глицинија“), магијска снага речи је пре кобна него исцељујућа („Отвори очи, више ниси жив“), лична одређеност почиње да личи на „свршеност“ („Субјект“), а између потребе за самоћом („Че Гевара“) и робинзонске агоније („Острво“, „Професор Ендруз у Варшави“) нема „златне средине“; потчињени животињском нагону или демонској апатији, јунаци слуте да је нељудско (нељубавно, празно) у њима самима, у Човеку, а да су мутанти које измеће природа (свега видљивог и невидљивог) узнемирујуће пројаве пута ка „средишту тајне“, ка бесмртности. Прикључен (добошарском, примарном, непоквареном) ритму свемира чији је блудни, одлутали делић, сваки јунак, лице са бар једним наличјем, остаје неистражено, пусто острво.
Откривајући елементарне силе у драми људскости, мешајући голо зло са светлошћу, ове приповетке су и нежне и бруталне; Олга Токарчук у трансценденцији не види ништа што би човеку могло да буде пријатељско.
Весна Тријић, Блиц
О роману Бегуни
Ово је роман какав се пише једном у много година и памти када се многе успутне књиге забораве, роман који је написала Пољакиња, али који не поседује националне, временске, генерацијске, тематске, жанровске границе. Понудила бих је као озбиљну лектиру и врло добрим савременим писцима када не читају себе и своје пријатеље.
Љиљана Шоп
Роман Бегуни представља књижевну монографију појаве динамичности, покрета, путничког немира. Свет савремених Бегуна свет је перманентних путника који имају своје производе, путничку козметику, сопствени језик: прост, функционализовани енглески, па и своју, путничку психологију. Испрекидан и устрептали савремени свет реанимирао је у човеку атавистички, номадски порив који се утажује у путовањима – кретање, премештање, откривање нових простора омогућавају својеврсно завиривање под поставу света, одшкринути руб застора непознатог и неизрецивог. На фону некадашње православне секте склопљена је универзална приповест о људским судбинама: тако упознајемо живот морнара Ерика, амбиције доктора Блауа, који жели да овековечи делове тела, случај Куницког и његове жене, која мистериозно нестаје, Анушке, која напушта дом и породицу и тумара трасама московског метроа, Филипа Верхајена, фландријског анатома из XVII века, или пак драму Јозефине Солиман, која се здушно бори за то да тело њеног оца буде достојно сахрањено.