О аутору
Рођена је у Хавани, 2. маја 1959, исте године кад је тријумфовала кубанска револуција. Одрасла је уз своју мајку. Међу њеним прецима је и један деда кинеског порекла, други шпанског, једна баба ирског, друга баба афричког порекла. Своје прве студије започела је на Високој педагошкој школи „Хосе Варона“, али их је напустила. Након тога уписује Филолошки факултет у Хавани, где завршава прве две година студија. Она је прва генерација младих који су васпитавани у духу победе револуције. Средином осамдесетих година одлази у Француску, у Париз, где студира у Француској Алијанси и ради при кубанској делегацији УНЕСКО-а, и у Одељењу за културу у Кубанској амбасади. На Кубу се враћа 1988. године и учествује у уметничком покрету, верујући да тако може да се дође до промена. Ради као уредник часописа Кубански филм и као сценариста на Кубанском кинематографском институту за уметност и индустрију, након што је тај пројекат започела у Паризу. Путује у САД 1990. са циљем да тамо сними филм Паралелни животи, који је на крају снимљен у Венецуели.
Почетком деведесетих година њени проблеми са режимом се заоштравају. Њена континуирана и директна опозиција према Кастровом режиму, а посебно због догађаја који су се тада одигравали (лука Мариел, криза сплавара, егзодус кубанских емиграната у Мајами), убрзали су њен дефинитивни егзил у Париз, заједно са супругом, редитељем Рикардом Вегом и ћерком Атис Луном 1995. Од тада живи и ради у Паризу. Шпанско држављанство је добила 1997. У својој земљи је цензурисана, њени романи могу се наћи само на црном тржишту.
Сое Валдес је члан француског Реда легије части за уметност и књижевност. Уручени су јој „Кључеви Фориде“ 1991; Doctor Honoris Causa је на Универзитету Валенсиенес, Француска, од 2005. Добитница је многих књижевних награда: прва награда за поезију „Роке Далтон и Хаиме Суарес Кемаин“ за књигу Одговори на живот (1982), награда „Карлос Ортис“ за поезију, за књигу песама Све за једну сенку (1985). Финалиста је престижне награде „Вертикални осмех и женско писмо“, „Једна друга реч“ за роман Плава крв (1987). Прва нагрда „Корал“ за најбољи сценарио Паралелни животи на XII Међународном фестивалу новог латиноамеричког филма (1990). Прва награда за кратки роман „Хуан Марћ Сенсиљо“ за роман Амбасадорева кћи (1995). Награда „Финалиста Планета“ за роман Дала сам ти живот цели (1996). Награда „Liberatur Preis“ за Свакодневно ништавило (1997), „Фернандо Лара“ за роман Морске вучице (2003); награда „Град Торе Ла Вијеха“ за роман Вечност тренутка (2004). За свој најновији роман Жена која плаче добила награду „Асорин“, у марту 2013.
Сое Валдес пише за разне часописе широм света, редовно се оглашава на друштвеним мрежама, учествује у разним дебатама, интелектуалним, политичким, показујући отворено читавој јавности и својој публици, свој лични и јавни став, припадност кубанској опозицији у иностранству, у егзилу. Објављује у шпанским и француским дневним новинама: El Pais, El Mundo, El Semanal, Qué leer, Elle, Vogue, Le Monde, Libération, Le Nouvel Observateur, Beaux Arts, Les Inrockuptibles. На свом личном блогу, који је веома посећен, има неколико стотина хиљада пратилаца, међу њима пуно светски признатих интелектуалаца. Веома је активна и коментарише на блоговима других писаца (Варгас Љоса, Коељо), типично за њен стил, директно, без околишања.
Учесница је на књижевним конгресима, филмским фестивалима, увек јавно и гласно иступајући као борац за људска права. Бројна су и веома запажена њене учешћа последњих година, по читавој Европи и САД, најчешће у Мајамију, где је и највећа концентрација кубанских исељеника. Како у романима, тако и у колумнама, конференцијама, на друштвеним мрежама, јавним наступима, своје ставове увек износи јавно и отворено.
Прво дело, књига поезије, Одговори на живот, појавила се 1986. Следе: Све за једну сенку (1986), са којом је захваљујући награди Таифа, постала позната на Иберијском полуострву; Вагон за пушаче (1996), Песме о Хавани (1997), Жице за риса (1999) и Месечеве минђуше (1999) које су веома битан део њеног поетског стваралаштва. Лирским призвуком прожето је читаво њено дело, заједно са опсесијама и страстима сталне евокације и враћања у свој родни град.
Први роман Плава крв објавила је 1993. Књига поетске прозе. Многа дела Сое Валдес издата су након њеног дефинитивног одласка са Кубе. Две године касније, исте године када се и за стално настањује у Паризу, 1995. објављује роман Амбасадорова кћи. Ово дело ставља посебан акценат на женско биће, директног је стила и поседује велику дозу еротизма. Убрзо потом објављује једну од својих најпознатијих књига, Свакодневно ништавило (1995), где се износе перипетије једне младе Кубанке, формиране у првим годинама револуције. То је роман који ће јој донети светску славу и популарност, преведен је на више од 20 језика, а доживео је и својеврстан наставак, Сва свакодневница (2010).
Следе романи: Дала сам ти живот цели (1996), Кафе Носталгија (1997), збирка прича Трговци лепоте (1998), Драги први дечко (1999), Чудо у Мајамију (2001), Нога мога оца (2002). Морске вучице (2003), роман о морским авантурама, који умногоме подсећа на британску новелистику XIX века. Вечност тренутка (2004), по речима ауторке „роман тишине и огромног блага речи”, роман о кинеским емигрантима на Куби током XIX и XX века.
Њени последњи романи су Плесати са животом (2006), еротски роман чији је протагониста писац, а главне сцене Лондон и Њујорк, Жена-Ловац на звезде (2007), где једна кубанска песникиња започиње наизглед обичну везу са надреалистичком сликарком Ремедиос Варо. Фикција Фидел, роман есеј, (2007), где је Кастро представљен као Франкенштајн, манипулатор светског ранга, специјалиста за маркетинг, који има свој производ – револуцију, свог хероја Чеа. Тако је купио читав свет. Књига је пуна личног бола и беса. Већ поменути роман Сва свакодневница (2010), наставак је Свакодневног ништавила, а у исто време и независан роман.
И последњи, управо објављени роман (април 2013) Жена која плаче, где се опет враћа вечитој инспирацији, уметности и љубави. Реч је о делу које је стварано шест година, које говори „о уметности, самоћи и нама који још увек верујемо у уметност”, како је изјавила ауторка на додели награде „Асорин“. Протагониста је Дора Мар, Пикасова љубавница током десет година, која се након прекида везе потпуно повукла у себе и отишла у Венецију, са једним мушким паром. Још једном, Сое Валдес нам је показала колико је очарана надреализмом, као и својим већ познатим духовима и мистеријама. Роман ће средином априла објавити издавачка кућа Планета из Барселоне.
Сое Валдес је написала и више сценарија за филмове: Паралелни животи (Пастор Вега), Амороса (Пилар Тавора), као и никад до сада снимљених: Неравнотежа и Пророчанство. Осим тога, она је режирала заједно са својим супругом, краткометражни филм Ошунова миловања, као и документарни филм о класичном балету. Позната су и њена кинематографска дела: Kuba la bella, Повратак, Роберто Гарсија, Њурорк, Гина Пељон, које је углавном режирао Рикардо Вега.
Њено дело преведено је на бројне језике, међу њима и на српски (Свакодневно ништавило, Морске вучице, Кафе Носталгија и сада пред вама Амбасадорова кћи).
Вебсајтови: www.zoevaldes.com.fr zoevaldes.wordpress.com
О књигама
Сое Валдес, као и Реиналдо Аренас, представља дисидентну стварност унутар и ван Кубе. Обоје отеловљују снагу и отвореност кубанске књижевности која је прожета авангардним, космополитским светом, у коме национализам и космополитизам нису супротне већ сродне идеје.
Литерал Магазине, Хјустон, САД
Ритмична проза Сое Валдес обједињује популарност болера и врхунску културу.
Архентина Родригес
Сое Валдес морате волети. Она никада ништа не прећуткује, и никада не пропушта прилику да избаци из себе истину.
Алберто де ла Крус, Бабалу
Сое Валдес ужива у речима због њих самих; њено дело представља отворен позив да уживамо у језику – језику улице, племенитој речи.
Архентина Родригес
Сое Валдес је једно од кључних имена хиспанске књижевности, име које изазива сваковрсне реакције. Јер као што се љубав не може разумети без мржње, нити јин без јанга, тако кубанска књижевност последњих петнаестак година није могућа без Гиљерма Кабрере Инфантеа или Сое Валдес, најзначајнијих писаца такозване литературе у егзилу.
Луис Гарсија
О књизи Амбасадорова кћи
Спајајући колоквијални кубански говор и кастиљански језик који почива на чврстим књижевним коренима, заводљива проза Сое Валдес представља читаоцу један оригиналан језик, створен личним прегором ауторке.
Поигравајући се са готово математичким контрастом раскошне сензуалности карипског острва спрам величанствене равнодушности велике европске престонице, Сое Валдес прати своје ликове у дрском, на тренутке чак надреалном, тајанственом путешествију по изненађујућим стварностима једног од главних градова „развијеног“ света. Страст коју Данијела, кћерка кубанског амбасадора у Паризу, осећа према необичном младићу склоном сумњивим пословима, преображава се у чин побуне против претесне лудачке кошуље политичке исправности, наглашавајући, уз обиље путене еротике, то неухватљиво стање звано „кубанство“, неопходно да би се преживеле све недаће. Усамљеност, успомене, растанци, а пре свега та чудновата мешавина виталистичког песимизма Сое Валдес, чине константе овог експлозивног романа који ће изненадити бројне читаоце који познају и поштују њен непоновљив стил.
Бојана Ковачевић Петровић
У кратком роману који је пред нама, Данијела, ћерка кубанског амбасадора у Француској, у канџама је страсти и мрачне контроверзне личности. Она је усамљена, њу преплављују успомене. Она лута, поздравља се, растаје, среће. Песимиста је. Бес и еротика су помешани, и заједно се полагано трансформишу у побуну против дипломатских притисака и лицемерја да све изгледа како треба да буде, да изгледа да сви имају лепе манире, да су лепо васпитани, учтиви, без обзира да ли је тако заиста. Она је млада бунтовница, њен пут је савршена метафора за кубански пут, често неопходан да се преживи. Њена карипска сензуалност се у исти мах опире и прилагођава европско-париској хладноћи. Амбасадорова кћи је продорна, упечатљива прича, пуна ониричког еротизма и елемената надреалног, типичних за најбоље странице које је написала Сое Валдес, која, почевши мање-више од Свакодневног ништавила, важи за најсугестивнији, најснажнији и најсмелији женски глас хиспаноамеричке књижевности.
Верица Савић (из поговора)