Сое Валдес (Хавана, 2. V 1959) Своје прве студије започела је на Високој педагошкој школи „Хосе Варонаˮ, али их је напустила. Након тога уписује Филолошки факултет у Хавани, где завршава прве две година студија. Средином осамдесетих година одлази у Француску, у Париз, где студира у Француској Алијанси и ради при кубанској делегацији Унеска и у Одељењу за културу у Кубанској амбасади. На Кубу се враћа 1988. године. Ради као уредник часописа Кубански филм и као сценариста на Кубанском кинематографском институту за уметност и индустрију, након што је тај пројекат започела у Паризу. Путује у САД 1990. са циљем да тамо сними филм Паралелни животи, који је на крају снимљен у Венецуели.
Почетком деведесетих година њени проблеми са режимом се заоштравају. Њена континуирана и директна опозиција према Кастровом режиму убрзала је њен дефинитивни егзил у Париз, заједно са супругом, редитељем Рикардом Вегом и ћерком Атис Луном 1995. Од тада живи и ради у Паризу. Шпанско држављанство добила је 1997. У својој земљи је цензурисана, њени романи могу се наћи само на црном тржишту.
Сое Валдес чланица је француског Реда легије части за уметност и књижевност и добитница многих престижних награда.
Ауторка пише за разне часописе широм света, редовно се оглашава на друштвеним мрежама, учествује у разним дебатама, интелектуалним, политичким, показујући отворено читавој јавности и својој публици свој лични и јавни став, припадност кубанској опозицији у иностранству, у егзилу.
Учесница је на књижевним конгресима, филмским фестивалима, увек јавно и гласно иступајући као борац за људска права. Бројна су и веома запажена њене учешћа последњих година, по читавој Европи и САД, најчешће у Мајамију, где је и највећа концентрација кубанских исељеника. Како у романима, тако и у колумнама, конференцијама, на друштвеним мрежама, јавним наступима, своје ставове увек износи јавно и отворено.
Прво дело, књига поезије, Одговори на живот, појавила се 1986. Следе: Све за једну сенку (1986), Вагон за пушаче (1996), Песме о Хавани (1997), Жице за риса (1999) и Месечеве минђуше (1999) које су веома битан део њеног поетског стваралаштва. Лирским призвуком прожето је читаво њено дело, заједно са опсесијама и страстима сталне евокације и враћања у свој родни град.
Први роман Плава крв објавила је 1993. Две године касније објављује роман Амбасадорова кћи. Ово дело ставља посебан акценат на женско биће, директног је стила и поседује велику дозу еротизма. Убрзо потом објављује једну од својих најпознатијих књига, Свакодневно ништавило (1995), где се износе перипетије једне младе Кубанке, формиране у првим годинама револуције. То је роман који ће јој донети светску славу и популарност, преведен је на више од двадесет језика, а доживео је и својеврстан наставак, Сва свакодневница (2010).
Следе романи: Дала сам ти живот цели (1996), Кафе Носталгија (1997), збирка прича Трговци лепоте (1998), Драги први дечко (1999), Чудо у Мајамију (2001), Нога мога оца (2002). Морске вучице (2003), роман о морским авантурама, који умногоме подсећа на британску новелистику XIX века. Вечност тренутка (2004), по речима ауторке „роман тишине и огромног блага речи”, роман о кинеским емигрантима на Куби током XIX и XX века.
Њени последњи романи су Плесати са животом (2006), Жена-Ловац на звезде (2007), Фикција Фидел, роман есеј (2007) и последњи, управо објављени роман (април 2013) Жена која плаче, где се опет враћа вечитој инспирацији, уметности и љубави.
Сое Валдес је написала и више сценарија за филмове. Њено дело преведено је на бројне језике, међу њима и на српски (Свакодневно ништавило, Морске вучице, Кафе Носталгија, Амбасадорова кћи).