УГЉЕША ШАЈТИНАЦ (Србија)
О аутору
Угљеша Шајтинац је рођен 1971. године у Зрењанину
На Факултету драмских уметности у Београду, одсеку Драматургија дипломирао 1999. године. Добитник награде Јосип Кулунџић за најбољег студента драматургије, као и награде Слободан Селенић за најбољи дипломски текст (Право на Руса).
2003 – 2005 – драматург Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Као уредник потписао издање збирке нових драмских текстова младих писаца ПРОЈЕКАТ 3 чије су драме биле изведене у оквиру истоименог фестивала у мају 2005. у СНП-у.
Од 2005. предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.
Добитник књижевних награда Биљана Јовановић и Виталова награда. и три награде за сценарио (Нови Сад, Врњачка бања и Варшава).
За драму Хадерсфилд добио награду Јован Стерија Поповић за најбољи савремени драмски текст на Стеријином позорју (2005).
Члан је Српског књижевног друштва од 2007. године
Написао је:
Прозу: Сасвим скромни дарови (роман, Архипелаг, Београд, 2011, Виталова награда, 2012); Вок он! (роман, Народна књига, Алфа, Београд, 2007, награда Биљана Јовановић, 2008); Ветрушкина ледина (Dirty Books / СКЦ Нови Сад, 2006.); Предсмртана младост: антологија најновије српске драме / 1995-2005 (Нови Сад, Стеријино позорје, 2006 – драма Hudersfild); Нада станује на крају града (роман, СКЦ, Београд, 2002.); Приче за крај века (Кикиндске новине, 2000 – прича: У лифту); Псећи век – шест приповедача (Беополис, Београд, 2000, насловна прича); Чемер (приче, Јефимија, Крагујевац, 1997) и Чуда природе (роман, КОС, 1993.), роман
Представе: Лепет мојих плићних крила (2009); Ветрушкина деца (2008); Банат (2007); Hudersfiled (2005, Праизведба драме: Leeds’ West Yorkshire Playhouse, у енглеској изведби, једина драма српског писца постављена на званичан репертоар професионалних позоришта у Британији, 2004); Говорите ли аустралијски? (2002); Право на руса (2001); Реквизитер (1999, Британско извођење на Фестивалу савремене европске драме у Хадерсфилду, Велика Британија, 2000)
Радио – драме: Ђакон Богородичне цркве (1999) и У бунару (1998).
Филмови: Хадерсфилд (играни, косценариста, 2007 – Ибис, награда за најбољи сценарио на фестивалу у Новом Саду, 2007; 2. награда за сценарио на Фестивалу филмског сценарија, Врњачка Бања, 2007; Специјална награда за сценарио на 14. Фестивалу филма и уметности, Филмско лето, Варшава, 2008); Hudersfild (док., 2005); Истинита прича о бициклу, кишобрану, једном метку и ускршњем зеки, (док. 2003)
О књигама
О књизи Сасвим скромни дарови
(…) Шајтинац премрежава свој роман многоструким литерарним и интермедијалним асоцијацијама, успостављајући корелације са историјским сведочанствима, прозним и поетским делима светске књижевности из неколико различитих епоха и националних култура, са остварењима ликовних уметности, уз значајан нанос савремене поп-културе, посебно музике и филма. У тим се поменима и цитатима очитује сучељавање и сусрет интересовања главних ликова, и својеврсно измирење супротности постављених у односима између генерација чији су укуси и гледишта формирани на различитим искуственим основама и према другачијим образовним моделима. Уколико се пажљивије прате асоцијације и алузије као и тон којим их јунаци износе, замена места која доноси финални преокрет, иако долази неочекивано, у тренутку кад су обојица браће прихватили стање у којем су се затекли, није заправо изненађујућа.
(…) Инсистирањем на кључној важности породице као исхода и исходишта, елементарног смисла за човека аутор потискује у други план остале мотиве и проблеме, мири све супротности од генерацијског јаза до општих контраста између узаврелог центра свих збивања и учмале провинције, источног културног кода и западних струјања, идеолошких разлика и историјских гибања.
(…) Скромна једноставност није ускратила комплексност Шајтинчевом роману. Прича, ликови, односи, емоције, језик и алузије, све у овој књизи има упориште у животу, обичном и свакодневном. То је аутору обезбедило широк круг публике и уважавање критичара, али је заузврат пружило читаоцима литерарно уживање без оптерећујућих тема, натегнутог интелектуалног замршаја и помпезног стила, и вратило у обзорје наше савремене књижевности искрену осећајност депатетизовану иронијом и форму епистоларног романа. Размена дарова у најлепшем симболичком смислу, дарова сасвим скромних, али више него довољних.
Милица Мирковић
О роману Вок он!
Чворови код Шајтинца су духовити до бола и гађења, не са длакама, но са доста сочности на језику. Какви су онда Вок он! путописи? Да ли су? Подивљали су! Као и путовања. Просторима и временима. Собом и сопством. Између Великог Бечкерека и Велике Британије. Између Оркнија и Косова. Чуруга и Чикага. Од Баната до Балтика. Од Турије до Тунгизије. И Суматре, свакако… Од старе ледине до нове њиве. Димензијама непознатим и самом аутору. Пријатељима и родбином. Живима и мртвима. Кроз Рај и Пакао. Сексом и алкохолом. Пуним срцем. Пуних уста топлих реченица. Сочних. Живих.
Од романа првенца Чуда природе, збирке прича Чемер и преписке са оцем, јединственим делом светске књижевне баштине, Нада станује на крају града, замишљамо често Угљешу као некога ко сеје емпатију. Емитује емоције. Прешироке за (с)тискани текст. Не лези враже: „Онда се свечано закунем, испод звона, у подне, да ћу читав живот који је предамном посветити писању пресуде којом ћу себе самог ослободити од свачијег могућег саосећања. То је напоран посао и тражи целог човека…“ Целог писца кога слушамо читајући Вок он!. Не само његов језик и зубе, већ највише страсни дах и ритам срца толико широког, да му је лева преткомора велика као цела Панонија.
Иван Правдић