Горан Гоцић (1962, Ужице) је новинар, уредник, филмски аутор, преводилац и писац чије је радове објавило или емитовало тридесетак медијских кућа на једанаест језика, између осталих дневници Бoрбa,Политика и Днeвнитeлeгрaф; ТВ станице РТС и Channel 4; филмски магазини Ekran, Sight & Sound и International Film Guide. Током рата за југословенско наслеђе имао је више од тридесет наступа на глобалним телевизијским станицама (BBC World, News 24 итд) као политички коментатор, али је специјализован за питања културе о којој континуирано објављује текстове од 1987. године.
Гоцић је дипломирао енглески језик и књижевност (Филолошки факултет у Београду, 1991), а магистрирао медије и комуникације (Лондонска школа економије и политичких наука, 1999). Написао је есеје у петнаестак зборника о масовним медијима (као што су Деградирана моћ: Медији и косовска криза, 2000, и Забава или уметност: Недоумице око ауторског филма, 2008). Неколицину је, попут овог потоњег, и приредио.
Објавио је књиге: Енди Ворхол и стратегије попа (студија, 1997/2012), Емир Кустурица: Култ маргине(студија, на енглеском, 2001, превео на српски2006, превод на кинески, 2012), Желимир Жилник: Изнад црвене прашине (студија, 2003, коаутор, + превод на енглески), Таи (роман, 2013/2014).
Дугометражни документарни филмови: Проклети странци (репортер/сниматељ, 2000), Балкански дневник: Бугарска (сценариста/редитељ, 2010).
Добитник је две Борбине награде за есеј о друштву (1996 и 1997), награде „Душан Стојановић“ за публикацију из области филмологије (2002/2003) и награде „Милош Црњански“ за прву књигу у жанру у којем се окушао овај аутор (2011/2013) и НИН-ове награде за роман године (2014).
Горан Гоцић добио је НИН-ову награду за роман Таи 2013. године.
Књига коју одређује њен топос: Тајланд. Љубави Тајланд. Жена, путеност, демистификација главног јунака. Анализа Далеког истока у односу на (Далеки) запад.
Да није роман, ово би била „студија о изводљивости“ на тему како би један самосвестан мушкарац могао или пре – желео да (хришћански) заштити једну жену. Пројекат који је у датим условима осуђен на пропаст: не зато што није остварив већ зато што није потребан. Та наизглед крхка жена самим својим „пасивним“ постојањем, присуством, (будистичким) одбијањем у прихватању, допринеће самоурушавању овог с почетка књиге привидно мачо мушкарца, који ће се у запањујуће поштеној самоанализи претворити у једно рањиво биће. Толико рањиво да ће њему бити неопходан Свети Христифор, заштитник путника.
Структура романа грађена је и једноставно и компликовано. Резултат је врло користан по књигу: тежина претеже у разумљивост, као што други лик књиге, јунакова сенка, надопуна, контраст или чак алтер его, идеално надопуњује овог госта у другој култури. Тако и Белешке с краја текста надограђују белетристику, то јест Лепу уметност.
Таи је лекција самољубивом Западњаку о томе како да излечи свој охоли его податношћу Источњака. Но, нема ту победника. Можда само пораженог. Али и тада – „залеченог“ Царством Празнине.
А она је женског рода.
Владислав Бајац
Иако испричан махом из једне приповедне перспективе (главни јунак je истовремено и наратор), Tau je у жанровском погледу вишегласан и вишедимензионалан роман. У основи љубавна прича – ľamourfouизмеђу средовечног интелектуалца, туристе из Србије, и тајландске проститутке, запослене у једном стриптиз бару у Бангкоку – непрекидно се преплиће и прожима са мотивима путописне, каткад и пустоловне књижевности, као и са значењски кључним есејистичким промишљањима, те са теоријским дискурсом и публицистичким свезналаштвом (које често можемо читати и у пародијском кључу). Љубавна романса не може се у овом случају никако раздвојити од романа-есеја и романа-путописа, и то je вероватно најуочљивија, примарна вредност Гоцићеве књиге. Главна идејна нит, која обједињује жанровски и језички тако разнородне сегменте романа, инспирацију налази у познатом интроспективном обрту Монтењових Есеја. У савременом контексту, у који Таи поставља мисао ренесансног филозофа, то би практмчно значило: у самом процесу писања преиспитати беспоштедно себе, читав комплекс властитих предрасуда, самообмана и „неопходних илузија“, читав багаж егзистенцијалних лажи једног западњака и Балканца у конкретном, путеном и емоционалном сусрету са будистичком, матријархалном културом Далеког истока.
Срђан Вучинић
Гoрaн Гoцић, кao истoимeни jунaкиспoвeднoгрoмaнa Taи Гoрaнa Гoцићa, je српскиписaцскризoмидeнтитeтa. Упрaвo рaзвeдeнимушкaрaц. Moглo би сe рeћи гoтoвo шaблoнски примeр рaзoчaрaнoг срeдoвeчнoг интeлeктуaлцa у пoтрaзи зa свaкoм врстoм смислa кojи му убрзaнo измичe нa свим рaзинaмa. Пoтрaгa зa смислoм, иницирaнa живoтним рaзoчaрaњимa свих врстa, рeзултирa жудњoм зa aвaнтурoм кoja jунaкa рoмaнa oдвoди нa Tajлaнд. Приjaтeљ глaвнoг jунaкa – циничaн и сурoвo рeaлaн on-line вoдич крoз тajнe тajлaндскe љубaвнe кухињe, сa стaвoвимa кojи су чeстo нa ивици рaсизмa – у рoмaну je присутaн пoсрeдствoм e-mail прeпискe, и jунaку причe jaвљa сe сa aдрeсe нa кojoj у пoљу пoшиљaлaц стojи: gos (gospodar@gmail.com), зaпрaвo би мoгao бити Гoцићeв aлтeр-eгo. Taчниje сликa (и приликa) њeгoвих убeђeњa и прeдрaсудa из врeмeнa кoje je прeтхoдилo дoживљajу њeгoвoг интeлeктуaлнoг и eмoтивнoг прeoбрaжaja. Присуствo jунaкињe причe нeнaмeтљивo je и углaвнoм пoсрeдoвaнo прeпискoм и диjaлoзимa мушких jунaкa, oднoснo мoнoлoшким прeиспитивaњимa писцa. Oнo штo зaпoчињe кao клaсичaн трaфикинг, прeцизниje сeкстуризaм и пoкушaj oтeлoтвoрeњa жудњe зa нeсвaкидaшњoм eрoтскoм aвaнтурoм вoђeнoм импулсoмз aпaднoг чoвeкa дa кoнзумирa нeштo нoвo и нeсвaкидaшњe – услучajу Гoцићeвoг jунaкa дoбиja сaмo нa први пoглeд нeoчeкивaн oбрт. Склoн интрoспeкциjи, кojoj je кao писaц и инaчe биo склoн, Гoцићeв jунaк пoстeпeнo oткривa другe стрaнe тajлaндскoг сeксуaлнoг рaja. Oн сe, нaимe, умeстo oчeкивaнoг, „бeзaзлeнoг” и свaкaкo нeoбaвeзнoг прoвoдa с гo-гo игрaчицoм кojу му je судбинa дoдeлилa – упуштa у кoмплeкснe игрe прeиспитивaњa: идeнтитeтa, живoтнoг смислa, мушкo/жeнских рeлaциja, цивилизaциjских рaзликa, трaдициja, oднoсa прeмa пoрoдици, љубaви, сeксу, вeрнoсти…
Небојша Миленковић