Милисав Савић (Власово, 15. IV 1945) Српски прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор наука.
Рођен је у Власову крај Рашке. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је, а потом и докторирао.
Био је уредник Студента, Младости, Књижевне речи и Књижевних новина. У Издавачком предузећу „Просветаˮ радио је као главни и одговорни уредник и као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000–2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму (2005–2008). Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету, Њујоршком државном универзитету у Олбанију, Универзитету у Фиренци и Универзитету у Лођу. Од 2010. године редовни је професор Државног универзитета у Новом Пазару.
Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски и румунски.
Књиге приповедака: Бугарска барака (1969, Награда листа „Младостˮ), Младићи из Рашке (1977), Ујак наше вароши (1977, Андрићева награда).
Романи: Љубави Андрије Курандића (1972), Топола на тераси (1985), Ћуп комитског војводе (1990), Хлеб и страх (1991, Нинова награда), Ожиљци тишине (1996, Награда „Мирослављево јеванђељеˮ), Принц и сербски списатељ (2008, Награда „Лаза Костићˮ), Чварчић (2010).
Мултижанровске књиге: Фусноста (1994), 30 плус 18 (2005), Римски дневник, приче и један роман (2008, Награда „Душан Васиљевˮ).
Друга дела: књижевноисторијска студија Устаничка проза (1985, награда „Павле Бихаљиˮ).
Аутор је лексикона Ко је ко – писци из Југославије (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је неколико антологија.